4.000 дин.

ZAPISI IZ TUDJINE I-II
Dr Lazar D. Prokić
1963-1990

Nova Iskra
Beograd, 1995.
Mek povez, format 24 cm
Ćirilica, 736 strana (368+368)
Ilustrovano

Odlično očuvano

Dr Lazar Prokić, Šef operativne službe Državne propagande u vladi generala Nedića.
Memoari možda i jedinog autentičnog srpskog nacionalsocijaliste.

Нема на залихама

Опис


Dr Lazar Prokić, Šef operativne službe Državne propagande u vladi generala Nedića
Lazar Prokić rodjen je 6. juna 1911, u selu Žabare u okrugu Požarevačkom. Osnovnu školu završio je u Velikom Orašju i Markovcu, a gimnaziju u Svilajncu. Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu, gde je upisao prava, ali posle godinu dana odlazi u Pariz.
Skoluje se i radi kao fizički radnik u Parizu, ali, bez obzira na velike napore, uspeva da diplomira 1936. na Pravnom fakultetu u Parizu. Po izbijanju Spanskog gradjanskog rata, budući da je bio simpatizer španskih nacionalista, Riverinih falangista i snaga generala Franka, javno vodi diskusije, zbog čega mu Francuska otkazuje gostoprimstvo.
Dolazi u Beograd i 1938. radi u redakciji lista Milana Stojadinovića Samouprava. S obzirom na njegovu ideološku opredeljenost, ne dobija mogućnost da se zaposli na Univerzitetu, a zbog skromnog socijalnog statusa ne uspeva da se ukkjuči u politicki život. Bavljenje diplomattjom mu se takodde uskraćuje i zbog toga se posvećuje publicistici. Bezuspešno osniva svoje listove Slgnal i Nova zora koje je izdavao tokom 1940. godine. Kada je Nemačka odlučila da se suprostavi obaveštajnom radu Engleske u kraljevini Jugoslaviji, formiran je centar RSHA za Jugoslaviju. SS major Karl Kaus je uz pomoć Lazara Prokića, Dušana Pantića i pukovnika Tase Dinića parirao radu Inteligence servisa.
Krajem 1940. vlast ga hapsi i upućuje u zatvor Glavnjača u vreme velikog progona nacionalista koji su se suprostavljali komunističkoj inflitraciji na Univerzitetu. Pošto je tada bilo mnogo žestokih okrššaa, mahom izmeddu pristalica ZBOR-a i komunista, Lazar Prokić svojim pisanjem protiv vlade uspeva da navuče gnev kako komunista tako i Vlade C vetković-Maček.
Po izlasku iz zatvora postaje glavni urednik Samouprave gde je dočekao 27. mart 1941. Iako veliki neprijatelj levice i Simovićeve vlade, Lazar Prokić je bez većih posledica prošao kroz te dane i dočekao Aprilski rat i nemačku okupaciju. Za vreme vlade generala Milana Nedića, Lazar Prokić postaje šef operativne službe Državne propagande protiv aktivnosti Komunističke partite. U toku 1943. odlazi u Berlin u funkciji specijalne državne misije. U toku svojih mnogobrojnih kontakata naaviše uspeha je imao u stvaranju čvrstog prijateljsta nemačkog Trećeg rajha i Srbije generala Nedića. Poznato je da je Lazar Prokić bio jedan od onih koji je izdejstvovao da višijevska Francuska ne prizna NDH. U svojim mnogobrojnim misijama Lazar Prokić je neumorno pisao. Iz ratnog perioda poznate su njegovi eseji o masoneriji i Jevrejima u Srbiji. Isttću se njegovi članci u novinama Novo vreme, Obnova, Srpski rad, a u Berlinu je pisao za Zarobljeničke novine koje su bile namenjene Srbima, zarobljenicima Aprilskog rata.
Početkom oktobra 1944, pred nadiranjem sovjetskih trupa u Srbiju, Lazar Prokić odlazi ilegalno u Švajcarsku, gde menja identitet i prelazi 1945. u Italiju. Anglo-američke snage hapse ga u Italiji 1945. i izručuju Jugoslaviji.
Na sudu, Prokić je osudjen na dvadeset godina robije i upućen u Sremsku Mitrovicu. Posle 15 godina kazna mu je smanjena i on početkom 1962. ilegalno napušta Jugoslaviju. Uspeva da izdejstvuje status političkog emigranta, s obzirom da je izjavio da je promenio predratne i ratne stavove. Šta se sa Lazarom Prokićem dešavalo tokom petnaestogodišnjeg mučenja u zatvoru teško je zamisliti.
Nastanjuje se u Saveznoj republici Nemačkoj. U pedesetoj godini života, Lazar Prokić počinje iz početka. Radio je kao saradnik jedne nemačke radio stanice u Majncu, a porodica mu se ubrzo pridružuje. Nastavio je da piše u emigrantskim listovima kao što je ljotićevska Iskra, ali i u Amerikanskom Srbobranu i Glasu kanadskih Srba, gde je zastupao desničarski stav. Zanimljivo je da je dosta članaka objavio u listovima hrvatske emigracije. U svim ttm tekstovima pseudonim Lazara Prokića je R.Oraski.
Ne zna se tačan datum njegove smrti.
Kakvi su politički stavovi Lazara Prokića tokom nemačke okupacije Jugoslavije može se zaključiti iz njegovog dužeg članka Jevreji u Srbiji:
“…među Srbima se javio jedan autoktoni antisemitski pokret, koji su Jevreji pre 6. aprila 1941. nekad vešto, nekad silom ugušivali, jer su finansijski i na druge načine bili u Jugosavijji tako jaki da su mogli uticati na vlast kako su hteli.
Taj antisemitizam (…) nema veze sa nemačkim okupatorom. Nije, dake, okupator doneo to sobom, nego su za taj srpski antisemitizam Jevreji sami krivi, pošto se radi o jednoj samonikloj srpskoj stvari. Srbi neće da se solidarišu sa Jevrejima i to je isto tako prirodno kao što Jevreji nisu hteli da se solidarišu sa Srbima ni 1804, ni 1813, ni 1862, ni 1875, ni 1879 ni od 1894 do 1918. Jer su se Jevreji solidarisali sa nama kad su 1940 počeli da finansiraju kampanje i izazov protiv Nemačke i kad smo ih mi molili: „Nemojte! Nemačka je jaka. Ona nas ne dira. Nije to dobro ni za vas, ni za nas!”… Ili su se solidarisali sa nama 27. marta kad su pali u tako histeričan bes i počeli da urliču po beogradskm ulicama: „Bolje rat, nego pakt”! Iako su znali da nnje tačno da je bolji rat nego pakt, i da to uverenje vodi raspadu Jugoslavije i novoj Golgoti srpskoga naroda. Ili su se valjda Jevreji solidansali sa Srbma kad su besomučno urlikali: „Bolje grob nego rob!”- prevrnuvši u svom jevrejskom neznanju srpsku poslovicu: „Robom ikad, grobom nikad”, radeći samo na tome da bi Srbi sami sebi iskopali grob, doprinoseći borbi Izrailja za opstanak svoje žrtve?
Šta mi to onda toliko dugujemo Jevrejima da se moramo solidarisati sa njima? To je pitanje na koje treba da nam odgovore naši nadripatrioti, fascinirani ili opčijeni jevrejskim sugestijama. Mi im ne dugujemo apsolutno ništa.
O kakvom onda solidarisanju Srba sa Jevrejima može biti reči? Srbima je danas teško oko grla da bi mogli pomagati ikome drugome no sebi. Oni zato nastoje da odvoje svoju stvar od jevrejske stvari. Jer, Srbi neće, apsolutno neće da ginu za jevrejske ideale, a još manje žele da nose odgovornost za jevrejske sabotaže u okupiranoj Srbijji! Srbi žele samo jedno: da samostalno žve svoju sudbinu, da budu individualni narod u svojim radostima i patnjama, narod koji se razočarao i u sebi bližima nego što su Jevreji, narod umoran od političkih ortakluka i bratstava koji su ga doveli do današnjeg razočarenja i današnjeg stanja.
Srbi time ne žele da pogoršaju ničiju sudbinu, ali oni neće da se identifikuju ni sa kim. Pošto su Srbi narod od reči, pošten narod – a Jevreji to nisu, Srbi žele da se suoče sa Bogom i svojom stvarnošću, sami kao od majke rođeni, ostavljajući svakome drugom da radi za sebe kako najbolje zna i ume. Srpski narod i Jevreji se moraju odvojiti, a Srbi su svesni da to nije u interesu Jevreja, pošto se ovi do danas nisu mogli na Srbe požaliti; obrnuto, Srbi su ti koji mogu da se požale na Jevreje i koji apsolutno neće sa Jevrejima i to ne pod pritiskom Nemaca, nego po zahtevu logike.
To mora da se zna i da se primi kao osnovna dogma nove srpske politike i novoga srpskoga kursa. Od te dogme Srbi neće da odstupaju, niti hoće da menjaju svoj kurs, pošto se kod Srba iskristalisalo uverenje, duboko i neizmenIjivo, da su Jevreji krivi što se srpski narod našao u oprečnosti sa Rajhom – što je bilo od fatalnih posledica za Srbe sve i svuda!” 1941.