1.500 дин.

OD AGRESIJE DO TRIBUNALA
General Miloš Djošan

Beograd, 2010.
Tvrd povez, format 25 cm
Ćirilica, 452 strane
Ilustrovano

Dobro očuvano
Sa posvetom autora

Први и најтежи губитак од дејства НАТО авијације, јединица је претрпела 31. марта 1999. године у рејону Љуг Бунара, на изласку из Ђаковице, према Бецу и Раковини. Ту ноћ погођен је наш радар П-15, у коме су смртно страдали војници Цимбаљевић Ђорђије из Берана и десетар Ивановић Зоран из Трстеника.
Погођени су изненада, умрли тренутно, али је прошла читава вечност у нашем покушају да их извучемо из ватре која се ширила око њихових тела.

Око 21,30 часова, у радару П-15, који је био заклоњен, тако да су само антене вириле иза дебелих бетонских зидова, уз водника Гајића, као послужиоци били су војници Цимбаљевић Ђорђије и Ивановић Зоран.

На залихама

Категорије: , Ознака:

Опис


Први и најтежи губитак од дејства НАТО авијације, јединица је претрпела 31. марта 1999. године у рејону Љуг Бунара, на изласку из Ђаковице, према Бецу и Раковини. Ту ноћ погођен је наш радар П-15, у коме су смртно страдали војници Цимбаљевић Ђорђије из Берана и десетар Ивановић Зоран из Трстеника.
Погођени су изненада, умрли тренутно, али је прошла читава вечност у нашем покушају да их извучемо из ватре која се ширила око њихових тела.

Око 21,30 часова, у радару П-15, који је био заклоњен, тако да су само антене вириле иза дебелих бетонских зидова, уз водника Гајића, као послужиоци били су војници Цимбаљевић Ђорђије и Ивановић Зоран.

„Ако се гине, нека нас гине што мање”-рече водник Гајић, и одлучи да у радару остане са још једним војником, а Цимбаљевића и Ивановића упути ван радара. Ризикујући свој живот, то је било највише, што је командир радара могао учинити на заштити људства, а да при томе изврши задатак.

У том тренутку, налазио сам се у радарској станици ракетног система КУБ-М. Батерија је упућена у Метохију како би ми од себе одбили најезду авиона. Пре и после ове трагедије, батерије су биле много чешћи објекат дејства НАТО авијације, него радари.

Били смо удаљени мање од пола километара ваздушном линијом од радара који нам је јављао податке о авионима. Повремено смо укључивали и искључивали предајник, како би што мање времена зрачили у простор и на тај начин открили свој положај. Ноћ је била ведра као и обично. Око 21,30 кроз отворени поклопац на радару за навођење, угледао сам ракету како прелети изнад наших глава, а мало затим и велики пламен, како се диже у ваздух. Имао сам осећај да својом висином досеже небо.

,,Они су погођени!”-рекох мајору Сави Миленковићу, командиру батерије и старијем воднику Анђелићу, који су се налазили поред мене. Осетио сам то, као мајка када наслути да јој је дете настрадало.


Можда ће вам се свидети …