Радосав Богићевић – оклеветан и заборављен јунак братоубилачког рата
Пише: Др Немања Девић
Док елите у Србији не схвате да антифашизам није синоним за комунизам, нема ништа од пуноће прославе 9. маја као Дана победе.
Српски народ је поред комунистичког револуционарног покрета који је народноослободилачки програм прихватио као стратегију у лето 1941. имао и монархистичко-национални покрет отпора, који је организован већ у мају те године и до лета постао први масовни покрет отпора у окупираној Европи, након неуспешног устанка “лудог мајора Добрзанског“ у Пољској 1940.
Припадници Равногорског покрета отпора, чија је војска 1941. званично носила назив Команда војно-четничких одреда Југословенске војске, а од 1942. Југословенска војска у отаџбини, током 1941. су се јуначки тукли против окупатора и практично предводили устанак од Саве до Ибра; 1942. су извели низ смелих диверзија против окупатора, пре свега на прузи и тако омели његове линије снабдевања; 1942-1943. масовно страдали од истог тог окупатора, пре свега на Бањици и у окупираним градовима; 1944. издржали низ немачких офанзива и напада, почев од борби у операцијама “Хајка“ и “Пролеће“, па све до њихове контраофанзиве и ослобођења низа градова у Поморављу, источној Србији и Шумадији пред долазак Црвене армије.
Уважавање ових чињеница, од којих се свака теза може посебно разрадити, предуслов су за било какав разговор на ову тему, али и оцену овог покрета и уопште оцену Другог светског рата у Србији. У знак прославе дана када се руска застава завиорила над Рајхстагом, али и сећања и на заборављене и оклеветане јунаке из овог покрета, нека послужи и овај мали текст.
Радосав Богићевић се родио у селу симболичног имена – Ратари – у Доњој Јасеници у Шумадији, 14. децембра 1920. године.
Породица Богићевић је по свом иметку и раду важила за узорну и једну од најнапреднијих у крају, али је њихов углед додатно подизала чињеница да је стари Марко, Радосављев деда, из Првог светског рата 1918. дошао без једне ноге – али са Карађорђевом звездом на грудима. У тој задрузи, у кући Тихомира и Стане (рођ. Димитријевић), родила су се три сина: Милоје (1918), Радосав (1920) и Живорад (1923). Браћа рођена у периоду који ће касније бити схваћен тек као међуратни, са привременим миром, имаће различите животне путеве, али ће остати везани за село.
Изузев Радосава, код ког су учитељи и родитељи препознали урођену бистрину, па су га дали на школовање у гимназију у Смедеревској Паланци (остало је забележено да су његови састави на тему Светог Саве и светосавља просто одскакали од других), а онда и на Нижу школу војне академије у Београду. У том школовању и напредовању прекинуо га је рат 1941. године. Радосав Богићевић се тада привремено склонио у родно село и ускоро укључио у рад Националне (радне) службе, да би већ идуће године, када се мрежа покрета отпора разгранала и у том крају, почео да сарађује са Равногорским покретом. Због тога је у више наврата његов дом био на удару окупатора, који је користио прилику да уз сваку преметачину куће Богићевића изврши и пљачку.
Радосав Богићевић из ранијег периода. Други слева
Сам Радосав је ухапшен од Гестапоа крајем децембра 1942, али је интервенцијом официра Српске државне страже који су га познавали био пуштен на слободу. Од тада па све до септембра 1944. немачка полиција водила је његов досије и једно време му пратила кретање – све док није у лето 1943. отишао у шуму.
У родним Ратарима, са колегом Драгославом Димитријевићем (1920-1946) покренуо је тада читаву генерацију младића и са њима створио батаљон ЈВуО, који се налазио у оквиру 1. јасеничке бригаде Смедеревског корпуса.
Због заслуга у организацији покрета, али и због успеха у првим борбама, Радосав је 1. децембра 1943. произведен у чин потпоручника. У крају је око њега већ настајала легенда, па се у народу запевала песма “Дува ветар, дува поветарац, војску води Радосав Ратарац.“ Мршав, али изразито виспрен, са скоро пуштеном црном брадом и мало накривљеном шајкачом на глави, остао је у сећању савременика и деценијама касније.
Сећања једног његовог војника карактеришу га на следећи начин: “Радосав имао лепу енглеску блузу, јахаће панталоне – официрски камгарн, и чизме. Леп, витак, млад човек. Одрешит, основит. Говорио нам: ‘Момци за мном – те. Будите храбри и одлучни. У рату нема тата-мата’.“
У првим месецима, јединица Радосава Богићевића сукобљавала се махом са снагама Љотићевих добровољаца. Од пролећа 1944, међутим, био је све активнији у борби против партизана у селима око Смедерева.
Храбар и способан старешина, стално је напредовао у служби, па је у мају 1944. постављен за команданта Подунавске бригаде ЈВуО. “Командант 8. бригаде п. поручник г. Радосав Богићевић је за врло кратко време прикупио 60 пушака од народа и бивших сарадника партизана, створио одред од 3 батаљона да сваки батаљон има по 20 људи, а досадашњи командант бригаде за 6 месеци није успео да уради ништа. Предњи рад п. поручника Богићевића истичем као пример и јавно га похваљујем“, стајало је у једној оцени команданта корпуса из тог периода.
Међутим, 3. јуна 1944. дошло је до трагичне прекретнице у његовом раду: тог дана су му партизани у селу Друговцу на превару убили брата Живорада и још двојицу војника, а када је сам Радосав сутрадан пошао по њихова тела, направили су му заседу у којој су током борбе и по заробљавању убили још седам војника и старешина ЈВуО. И на личном и на војном плану, Радосав Богићевић је тада преживео тешку трагедију – изгубио је војнике, а потом и смењен са дужности команданта бригаде и послат у штабске дужности у команду групе бригада у Јасеници. Од тада се бележи и пораст његових антикомунистичких активности.
Ипак, целу трагедију обележиле су и готово спартанске речи његове мајке Стане, која је на сахрани свог најмлађег сина, пред окупљенима изговорила нешто што се у Ратарима памти и данас: “Шта је четници? Што плачете? Зар се тако бране краљ и отаџбина?“
Време које је следило није било наклоњено Равногорском покрету. Док је он бујао на терену и доживљавао свој зенит у лето 1944. у Шумадији, воља моћних наменила му је другачију судбину.
Од августа и септембра 1944. нанизали су се порази ове војске и у смедеревском крају, да би, за њих неочекивано, већ током октобра били потиснути на пут Босанске голготе. Возом до близу Краљева, а потом дугим маршом, пешице преко Рашке области и залеђене источне Босне, са потпоручником Радосавом Богићевићем кренули су његов старији брат Милоје и отац Тихомир – тада најстарији борац Смедеревског корпуса.
У завичају, кућа која је некада била на удару окупатора, сада се нашла на удару комуниста. Његова вереница Радмила Марковић била је и хапшена, а њен отац, трговац Јова Марковић, брутално убијен од “ослободилаца“ у децембру 1944. године.
На голготном путу ЈВуО у Босни заувек је нестало Богићевића. Отац и син нестали су а да се не зна, као и за хиљаде других, ни време ни место њихове смрти. Да ли је оца и брата изгубио за свог живота, или су они надживели Радосава, никада нећемо сазнати.
Књигу „Босанска голгота – Слом снага ЈВуО у Босни 1945. године можете погледати кликом на слику испод:
То је био и последњи траг о њему. Већ тада начео га је нови опаки непријатељ ЈВуО – пегави тифус.
Смрт га је затекла у марту 1945. у Дугом Пољу, у зони Дервенте, где је првобитно био сахрањен на војном гробљу у црквеној порти. Имао је тада тек нешто више од 24 године. Командант 2. шумадијског корпуса ЈВуО, мајор Александар Милошевић, сећао се његових последњих дана:
‘Богићевић је био диван. Карађорђева звезда на грудима његовог деде без ноге била је традиција која је учинила да он буде достојан свог претка. Оставио је своје кости на тлу Босне славно. Диван украс од испреплетаних бреза на његовом гробу показивао је захвалност и љубав потчињених и велику вредност његову с друге стране. Славна времена и славни људи! Нико од њих ни у сну није имао илузију месије! Али су њихова дела говорила!’
И, после свега, песма, због које се деценијама приводило и ишло у затвор: “И да видиш горског лава Богићевић Радосава, како гази Дрину воду и бори се за слободу!“