POSLEDNJI ZAOKRET
PILOTSKE PRIČE
NA TUĐEM NEBU
Potera za nosačem helikoptera VI flote
Tekst je u potpunosti preuzet iz knjige „Poslednji zaokret“ pukovnika Dragoslava Spasojevića kojem se ovom prilikom zahvaljujemo na dozvoli da objavimo pilotske priče iz njegove knjige.
Knjigu „Poslednji zaokret“ možete poručiti putem našeg sajta klikom na sliku ispod:
U noći između 30. i 31. marta 1974. godine 353. iae dovedena je pod uzbunom u stanje pune borbene gotovosti i spremnosti za izviđanje i prikupljanje podataka za potrebe RM o plovećim snagama neprijatelja u Jadranskom moru. Do razbijanja SFRJ upamćene su četiri krizne situacije sa mogućnošću izbijanja vojnog sukoba. Bile su to 1948, 1953, 1968. i najzad 1974. godina. Te 1974. godine , marta meseca italijanska vlada je diplomatskom notom obavestila jugoslovenske vlasti da ima nekih teritorijalnih zahteva prema Jugoslaviji . Bilo je to veliko iznenađenje, nešto kao grom iz vedrog neba za Vladu SFRJ.Za one koji ne znaju , navodim u najkraćem nekoliko podataka koji su važni za razumevanje većeg broja napetosti i sporova dve susedne države . U završnim operacijama tokom Drugog svetskog rata JA (Jugoslovenska armija) od okupatora preuzela je gradove Goricu i Trst sa okolinom, Istru i slovenačko primorje sve do reke Soče.
Međutim, pod pritiskom velikih sila sa zapada (Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Francuske) JA je napustila gradove sa okolinom i otpočeli su mukotrpni pregovori. Posle nekog vremena formirana je STT (Slobodna teritorija Trsta), sa dve zone A i B.
Zonu A činile su teritorije grada Trsta sa okolinom, kojom su upravljali saveznici, tj. Italijani, dok je zona B bila pod upravom FNRJ. Takvo rešenje donelo je nakratko mir u tom rejonu do 1953. godine, kada je opet buknula kriza, vojne čarke i provokacije sa obe strane. Sukob je izbegnut u poslednjem trenutku, razumom na obe strane. Bilo je i nekih sukoba u vazdušnom prostoru i obaranja nekih neprijateljskih aviona iznad SR Slovenije. Sledeće 1954. godine izvršeno je konačno razgraničenje između dve države.
Jugoslaviji su pripali manji delovi zone A i zona B, a Italiji gradovi Trst i Gorica sa određenom teritorijom. Nakon tako prevladane krize sledećih dvadeset godina nije bilo nesporazuma i napetosti.
Karta zone A i B
Naprotiv, razvijali su se vrlo dobri međususedski odnosi sve do marta 1974. godine i pomenute note italijanske vlade. Verovatno su bile tačne glasine da je iza tog iznenadnog poteza Italijana stajala Amerika, kojoj se nisu dopali skladni odnosi između nesvrstane Jugoslavije i Italije članice NATO-a. Međutim, jugoslovenske komunističke vlasti nisu bile nimalo naivne.
Celovitu italijansku notu objavili su u štampi, čime su nedvosmisleno pokazali ko je izazvao napetost i pridobili domaću javnost i deo strane javnosti. To je izazvalo ljutnju i bes na drugoj strani, pa je otpočelo obostrano pripremanje i privlačenje vojnih jedinica prema spornim teritorijama.
Po nekim obaveštajnim podacima iz Sredozemlja je krenula grupa brodova VI flote kako bi pružila pomoć Italiji u eventualnom sukobu. Nisam siguran kako su locirani, a označeni su kao nepoznati ploveći objekti, pa je u toj situaciji normalno da se uputi izviđač iz vazduha, koji će vizuelnim izviđanjem da utvrdi o čemu se radi.
Planom je predviđeno da budem prvi na poletanju ako se naredi izviđanje. Bili smo u to vreme naoružani avionom malih mogućnosti IJ-21 Jastreb izviđačke verzije, koji smo usvojili i primili u leto 1973. godine. Za niski let noću na moru koristili smo veoma oskudnu opremu, a oni postojeći instrumenti bili su mali i nedovoljno osvetljeni. Od izviđačke opreme avion je imao nekoliko kamera i za noć svetleće i foto bombe. Na kodiranoj karti dobio sam podatke koju akvatoriju treba pretražiti, tj. dobio sam približnu poziciju plovnog sastava i vreme poletanja.
Malo ostrvo Lopud kod Dubrovnika bilo mi je početna tačka maršrute, odakle sam zauzeo kurs od 200 stepeni i štopovao vreme. Bilo je rano jutro pa sam uz mali napor video i celo ostrvo. Na visini najpovoljnijoj za izviđanje na moru – 200 metara i nakon 11-12 minuta uočio sam u jutarnjoj sumaglici ukupno šest plovnih objekata u marševskom poretku u severozapadnom kursu.
IJ-21 na izviđačkom zadatku
U sredini poretka bio je nosač helikoptera. Posle smo saznali da je to Ivo Džima. Nosači helikoptera Gvadalkanal i Ivo Džima povremeno su ojačavali desantne sastave VI flote. Ipak bilo je to veliko iznenađenje za naše komande. Iz komandi RV i PVO i RM naređeno je da ih u određenim intervalima pratimo i držimo na oku. Međutim, posle dva dana udaljili su se previše od našeg matičnog aerodroma pa smo komandir eskadrile potpukovnik Šime Krstović i nas dvojica izviđača, Velkovski i ja, preleteli po naređenju na aerodrom Zemunik, odakle smo nastavili praćenje plovećeg sastava. Ubrzo smo i sa Zemunika odleteli na aerodrom Pula jer je pomenuti sastav stigao u severni Jadran, gde se zadržao sve do 12. aprila 1974. godine.
Dogovor pred izviđanje
Kapetan Slave Velkovski i ja naizmenično smo pratili sa propisne udaljenosti ponašanje NH Ivo Džima i ostalih borbenih brodova iz sastava i redovno izveštavali Komandu RM i druge.
U severnom Jadranu koncentrisane su pomorske snage sa obe strane, a obalu Istre i Slovenačkog primorja posele su velike snage kopnene vojske JNA. Otpočele su obostrane provokacije i posmatranje druge strane. Najverovatnije da su Amerikanci kumovali nazivu operacije. Provodila se pod nazivom „Mračna slika Evrope“.
Naše mere i postupci za odbranu provođeni su pod nazivom „Kopar 74“. Kod naših komandanata, naročito u sastavu RM, vladalo je mišljenje da bi u eventualnom sukobu moglo doći do vazdušno-pomorskog desanta na prostor severozapada Istre, u nekadašnju zonu B. Na takvo razmišljanje uticalo je prisustvo NH Ivo Džima sa helikopterima. Brodovi VI flote izvršili su mnogo povreda teritorijalnih voda, a mi smo često zalazili u njihov vazdušni prostor tokom pretraživanja akvatorije ispred italijanske obale. Jedne večeri pozvani smo sva trojica na objedinjeno komandno mesto KoV i RM i upozoreni smo da se previše ne silimo i da se držimo korektno jer su zbog nas naše vlasti primile više protestnih nota od Italije.
Potera za nosačem helikoptera
Nekoliko dana trajalo je nadmudrivanje i iznurivanje da bi negde 9. aprila zavladalo nespokojstvo u RM. Nekim čudom NH je preko noći nestao sa radarskih ekrana, a ni mi izviđači po svanuću nismo uspeli da ga otkrijemo tamo gde se prethodnog dana nalazio. Kao da je potonuo. Zavladala je zabrinutost, razgovori preko sredstava veze završavali su se svađom i vikom, najviše na nas.
USS Iwo Jima uslikan na manvrima 1974. godine
Na našem improvizovanom komandnom mestu zazvonila je „zvečarka“, tako smo zvali telefon sivomaslinaste boje koji je imao karakterističan pozivni zvuk. Javio se komandir koji je primio brojke i slova, koja preneta na kodiranu kartu označavaju rejon i vreme izviđanja i neke druge podatke. Kada je potpukovnik Krstović preneo dobijenu šifru na kartu, počeo je da se meškolji i nešto mrmlja. Pogledao je u nas dvojicu i kratko rekao: „Ovi ludaci gore su pogrešili. Daju nam da izviđamo centar Venecije?!“
Odmah je okrenuo ručku telefona i nekome „gore“ rekao: „Jeli bre,da li vi znate šta ste nam dali da izviđamo.!? Sa druge strane, onaj od „gore“ proderao se tako da smo ga i mi čuli na metar udaljenosti kako je rekao: „Krenite odmah na izvršenje, i ne pitajte mnogo šta vam je naređeno!“ Konkretno, imali su obaveštajnu informaciju daje NH otplovio u pravcu Venecije i da je usidren negde ispred luke tog grada. Bio sam na redu za izviđanje. Dobio sam zadatak i najpovoljniji pravac leta prema cilju ,uzeo letačku opremu i krenuo na izvršenje prema avionu IJ-21Jastreb.
Luka Venecija
Kad sam došao do aviona, potapšao sam ga po nosu i rekao, gledajući u mehaničara: „Ako me danas vrati, biće do kraja u mojoj kući na vidnom mestu u znak zahvalnosti.“ Neko od pilota je verovatno u šali rekao da je Jastreb prvi naš nevidljivi avion. To nije bilo daleko od istine jer male dimenzije konstrukcije aviona, na maloj visini činile su ga teško uočljivim za elektronska sredstva. Brzina između 500 i 600 km/č najpovoljnija je za brišuće letenje iznad mora i ujedno najprikladnija za vizuelno izviđanje. Na pripremi smo odlučili da niskim letom preko Istre dođem do Novigrada, a onda pravo preko Jadrana prema Veneciji. Do Novigrada brzo sam stigao.U letu preko mora sve vreme radio crv sumnje i pitao sam se zašto ovo radimo. Da li sam poturen pošto me šalju „mečki na rupu“ jer je NATO baza, aerodrom Avijano, udaljen na dva minuta leta, možda i manje od Venecije. Kad sam doleteo u neposrednu blizinu italijanske obale, okrenem avion u kurs 180 stepeni i počnem osmatranje desne strane moga pravca i vidim mnogo raznih brodova, naročito one velike. Neki ih zovu kruzeri.
U vreme obuke za izviđačke zadatke na moru mi piloti 353. iae često smo odlazili na brodove naše RM. Bilo mi je čudno kad su mornari govorili o maskiranju brodova, ali u praksi smo se uverili da to sa nekim platnima i plastičnim ciradama i bojom rade veoma uspešno, transformišući naoružani brod u neko drugo plovno sredstvo.
U periodu izviđačke obuke naša komanda je često organizovala vežbe sa našom RM, gde smo mnogo naučili o našim i stranim plovnim objektima, taktici i maskiranju na moru. Kao što sam već rekao, nekoliko pilota iz 353. iae bilo je i na nosaču aviona Saratoga iz sastava VI flote, kada je bio u poseti našoj RM u Splitu. Nismo mnogo videli jer nam je kretanje bilo ograničeno.
Nosač helikoptera Ivo Džima, koji se zaustavio ispred luke Venecija, takođe je preduzeo neke mere maskiranja i transformacije, ali nedovoljno. Odala ga je paluba koja prelazi preko konstrukcije plovećeg dela i komandni most na boku. Helikopteri se nisu videli, a nisam imao hrabrosti da zagledam, ali izgleda da su neki odleteli, a neki su bili pokriveni. Meni se učinilo da sam našao ono zašto sam došao dovde. Brodovi iz pratnje bili su verovatno u blizini, a neki su ostali negde na otvorenom moru. U povratku iz reona izviđanja prešao sam u ekstremno niski let uz samo more pa maksimalnom brzinom najkraćim putem preko Jadranskog mora stigao sam bez problema na aerodrom u Puli. Približavanjem našoj obali pretila mi je još jedna opasnost, od naših PA jedinica.
U osmoj deceniji dvadesetog veka niko nije sa sigurnošću rešio pitanje koordinacije između KoV i RV kao ni pitanje raspoznavanja sopstvenih aviona. Posle sletanja odmah smo poslali izveštaj, ograđujući se, da izviđač nije sto posto siguran. Komandir Krstović mi je postavio za tu situaciju neumesno pitanje zašto nisam izvršio AFS nosača helikoptera Ivo Džima. Odgovorio sam da nismo na vežbi već u situaciji izbijanja sukoba i da nisam smeo da se dugo zadržavam ispred luke Venecija. Moj šifrovani izveštaj na Vi kanalu (izviđačkom kanalu) navodno niko nije čuo zbog male visine i udaljenosti. Na naše veliko iznenađenje, onim telefonom sivomaslinaste boje nakon samo 20-30 minuta od mog sletanja javljeno nam je da je moj izviđački izveštaj tačan, što je utvrđeno opservacijom tj. izveštajem sa terena organa naše ambasade.
Kod vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita ništa nije prepušteno slučaju. Usmerili su čoveka obaveštajca sa terena da se malo kao turista prošeta Venecijom i uslika znamenitosti na moru. Nosač helikoptera i drugi brodovi polako su se prikupili i oko 10. ili 11. aprila krenuli put Sredozemlja. Mi smo ih takođe sa dozvoljene udaljenosti pratili pa smo se na kraju lepo rastali negde u traverzi Dubrovnika. Ubrzo posle ove napetosti započeti su razgovori između dve vlade, da bi 1975. bio potpisan Osimski sporazum, kojim je konačno rešen taj problem i dodeljen veliki poklon današnjim državama Slovenaca i Hrvata. Naša dva izviđačka Jastreba koje smo koristili tokom operacije izvanredno su nas služili i doprineli da promenimo potcenjivački odnos koji su neki piloti imali posle F-84 G Tanderdžeta. Diplomski rad na završetku KŠA (Komandno-štabne akademije) 1979. godine završio sam rečenicom da jedan broj vazduhoplova ove kategorije treba zadržati samo za izviđačke zadatke na kopnu, čak i kad ekonomske mogućnosti zemlje budu mnogo veće. Kakvi smo bili zanesenjaci i fanatici svedoči i jedna anegdota sa zastavnikom koji je pripremao naše avione.U suludoj težnji da pronađemo i pratimo sve neprijateljske snage, na sletanje smo dolazili sa zadnjim kapima goriva,mimo svih propisa o neophodnim rezervama.Jednog dana zastavnik je došao na naše KM i pitao dali su ova dva izviđačka Jasreba isti kao drugi,“ja nikako da ih napunim gorivom“? Brzo smo objasnili da je sve isto, samo smo prinuđeni da trošimo i sve neophodne rezerve.
Knjigu sa više od 90 nepoznatih priča iz letačkog života pilota RV i PVO koja već neko vreme pobuđuje interesovanje vazduhoplovaca i ljubitelja vazduhoplovstva možete poručiti na našem sajtu klikom na sliku ispod: 