Špaga, Mašuk, Pamir i Lena – giganti među sovjetskim radarima
Tekst članka je u potpunosti preuzet iz nove knjige Branislava Kojadinovića i Zorana Vukosavljevića „EŠALON“ – Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije koju možete pogledati klikom na sliku ispod: 
Apsolutni giganti među sovjetskim uslovno rečeno klasičnim radarima mada oni osim Lene skoro nijedan to nisu bili. Naime Mašuk je bistatik sa emiterom i prijemnikom potpuno odvojenim dok je Špaga u suštini usko specijalizovani radar sektoraš sa potpuno paraboličnom antenom bez klasične rotacije, dok je Pamir bio div sa janusovskim kompletom predajno prijemnih antena koji je uvek radio u paru sa još jednim radarom.
5N56 Špaga, radar centimetraš na tri gigaherca, sa ogromnom antenom prečnika od 12 m. Radar je namenjen za preciznija merenja daljina po važnim sektorima u okviru veće grupe pri najtežim smetnjama. Radar je predstavio verovatno najveću parabolnu rotirajuću antenu centimetarskog radara ikada. Objekat ispod antene je dvospratan na šipovima.
5N56 Špaga
Mašuk i Pamir su ostali na prototipovima dok je Špaga stala na nekoliko primeraka. Jedino je Lena doživela dvocifrenu seriju, ali i to manje od 20 primeraka. I to je na neki način bila i srećna okolnost jer su takvi giganti bili slepa grana razvoja koju su krstareće rakete razvejale u vetar.
Mašuk, bistatik centimetraš, sa odvojenim prijemnim i predajnim antenama i sekundarnim radarom
Mašuk, sekundarni radar
Više o ovim impresivnim gigantskim radarskim strukturama, možete pronaći u Glavi 1.1 Razvoj Vazdušne PVO u SSSR-u, put ka gigantizmu.
Obratite pažnju na taj put ka gigantizmu. Ovi giganti su samo bili krajnja loša posledica tog razvoja. Hladni rat je izvor tog problema i Amerikanci su imali slične promašaje, poput izgradnje tri linije nepokretnih radara ka severu, na kanadskoj granici , pa Mid-kanadska linija, pa krajnja severna linija. Sve protiv ruskih bombardera koji na kraju nisu ni postali osnovni nosilac sovjetskih nuklearnih snaga. Ali to je bilo viđenje jednog vremena sa kraja 50-tih i u 60-tim godinama prošlog veka.
Sve teritorijalne PVO velikih igrača (recimo NATO instalacije u zapadnoj Evropi) su pale u ono što autori lično nazivaju *sindrom Mažino linije*. Suočeni sa hiljadama bombo-nosećih aviona i sa velikim teritorijama ili velikim brojem branjenih objekata posegli su za stvaranjem neprekidne radarske slike na ogromnim prostranstvima što je posebno pogodilo SSSSR i sa idejom o formiranju neprekidne raketne odbrane na toj liniji makar i na visinama iznad 3000 metara, pa čak i manje u zamislima sve do 500 m.
P-90 Pamir, decimetraš verovatno najveća samostalna rotirajuća težina radara, istina ukupan zbir svih rotirajućih težina na Mašuku je bio i veći. Posebno poznat u sklopu razvoja dalekodometnog sistema PVO Dalj, koji nikada nije zaživeo.
Na obe strane su potpuno prenebregli dve činjenice: prvu da je čak i avijacija sa nuklearkama prešla od 60-te pa nadalje u sistem snabdevanja u vazduhu gorivom više puta u dolasku i čak odlasku i dejstvo sa malih visina bar do zone cilja i drugo mnogo važnije da strateški bombarderi polako prelaze na krilate rakete, što je čudno za obe strane obzirom da su Amerikanci bili vrlo uočljivi sa svojim *Lovačkim psom* a kod Sovjeta da i ne govorimo o razvoju velikih krilatih raketa koji je bio u zamahu.
No proces je bio istorijski, tek je Vijetnam doneo na svetlo dana detroniranje klasičnog pristupa avijacijskom napadu i to ograničeno. Prvi razlog je što su rakete PVO bile na početku razvoja (Berkut tu ništa nije pomogao nego samo odmogao gledajući na duže staze) i svoj potencijal će prikazati tek 1971-73. Pojava krstarećih raketa kakve danas znamo je krenula, ali je ipak došla u prvi plan tek početkom 80-tih. Tako su sovjetski radari koji su bili kičma teritorijalne PVO ili Vozdušne PVO već bili u veliko-serijskim proizvodnjama deceniju i duže i to po spisku: P-14 među metrašima, linija P-20/25/30/35/37 među centimetrašima i P-80 Kabina 66 među decimetrašima u ukupnom broju od preko 2000 komada u proizvodnji, a svi su oni patili od gigantizma nešto malo manje od ovih neuspelih džinova.
P-70 Lena – gigantska konstrukcija u stalnom nepokretnom objektu. Kada mu se pogleda dijagram zračenja i instrumentalna daljina, to je strahota od skoro 2000 km u metodu „niski snop“. Naravno, praktični dometi su bili mnogo manji, a ko ni zbog čega drugog, ono zbog daljine direktne vidljivosti.
Sa 2500 aviona samo za lovačka dejstva od kojih je skoro većina bila u PVO, a ne armijskom vazduhoplovstvu sovjetsku teritorijalnu PVO je bukvalno stigao *mažino sindrom*. Nekih ostataka te zablude ima do dana današnjeg mada nestaju. I sam Zapad je od nje patio u dobroj meri, a ostaci toga se provlače do današnjeg dana skoro pa jednako. Vrlo moderni FAR radari (a i refleksni tipa 3D) zapada koji su se pojavili krajem 70-tih, a posebno u 80-tim i naravno kasnije u velikoj meri su bili korišćeni pa i danas na stacionarnim pozicijama, betonskim objektima sa klima komorama, udobnošću svake vrste i posledično dugotrajnom radu radara koji se jako sviđao finansijerima. Modifikovanje nuklearnih bombi za bacanje iz niskog leta još nije diglo uzbunu, ali je zato pojava krstarećih raketa aktivirala alarm. Pri tome se pojavljuju i na istoku i na zapadu protivradarske rakete koje su odstupile od *Šrajk koncepcije* i dobile velike domete na poznate lokacije ciljeva. Nemajući taj način razmišljanja Suhoputna PVO SSSR-a (Trupna PVO) je jedina išla pravim putem – putem *super pokretljivosti*.
Više o ovim radarima možete pronaći u knjizi: „Ešalon – Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije“ koju možete pogledati i poručiti klikom na sliku ispod
Autori članka: Branislav Kojadinović i Zoran Vukosavljević