Novi i modernizovani radari centimetarske grupe u Vozdušnoj (teritorijalnoj) PVO
Tekst članka je u potpunosti preuzet iz nove knjige Branislava Kojadinovića i Zorana Vukosavljevića „EŠALON“ – Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije koju možete pogledati klikom na sliku ispod: 
Poslovični par Nivi ST-68 je u radu svekolikih S-300P verzija bio jedan neobičan radar. Radi se naravno o radaru 76N6 Krokodil. U žargonu je manje poznat i kao Dvojka. Sigurno najkontroverzniji radar po podacima o njegovim osnovnim karakteristikama u otvorenim izvorima. To je jedan, u svakom pogledu, specifičan radar. Kao uzor, samo elektronski i samo konceptualni, verovatno mu je bio niskovisinac sa američkog sistema HAWK. Fizički, izveden je od nišanskog radara sa sistema Angara koji je praktično preokrenut za devedeset stepeni. Pre svega, to je radar koji je projektovan specijalizovano za traženje krstarećih projektila. Praktično je 2D, ali valjda jedino u njegovom slučaju to nije mana, jer se zaista ovaj radar bavi malim i ultra malim visinama.
Naravno da je jednako, tj. i više, efikasan u traženju aviona u niskom letu. Bez obzira na već duboku starost ovog radara, još ga viđamo na prvoj liniji. Emitovanje ovog radara je dosta različito od svih impulsnih radara o kojima smo do sada govorili jer spada u grupu radara sa kontinualnim emitovanjem (i frekvencijski modulisanim signalom). Upravo to emitovanje mu i omogućuje neverovatnu sposobnost odbacivanja smetnji u klateru (120 dB).
Naravno to je sa sobom povuklo i mane. Radar praktično radi isključivo u režimu selekcije pokretnih ciljeva (SPC na srpskom ili MTI na engleskom) i ima razmerno mali instrumentalni i praktičan domet, reda veličine oko 120 km. Međutim, realne daljine otkrivanja krstarećih projektila i drugih niskoletećih ciljeva su veće od bilo kog radara na svetu. Te daljine su dosta manje od 50 km za sve površinske radare, a Krokodil ostvaruje skoro toliko i u tome je rekorder.
Opet, zbog specifičnosti niskovisinca, njemu pogoduje dizanje na stub, ne samo kada radi u šumskom području (i slično), nego i inače, mada može da deluje i bez stuba ali se takav nikad ne viđa u radu. To podizanje na vrlo visoke stubove sa starim tipom stubova može da potraje i 2 časa na višljoj varijanti, a 1 čas na nižoj. Novi stubovi, koji se se odavno razvijaju, a nikako da se pojave, će navodno tu dužinu podizanja skratiti na polovinu tih vremena. Dugo dizanje na stubove je jedina prava, ali i velika, za neke korisnike smrtonosna mana ovog radara. I dok su broj praćenih ciljeva i poboljšanja obrade, relativno laki zahvati za modernizovanje (ali za Ruse) i svode se na nove računare i matematičke algoritme fizičkih i borbenih procesa, a vreme podizanja se može skratiti u nekoj meri, sam domet nije moguće previše povećati, upravo zbog specifičnog emitovanja, ali ruku na srce i specifičnih ciljeva. Radar susrećemo zbog starosti u različitim oblicima, od stanja raspadanja i totalno zastarele opreme, do onih koji su u prilično dobrom stanju.
Krokodil niskovisinski detektor, centrimetraš
Autori ovih redova su u kontaktu sa ruskim inženjerima i oficirima dobili uveravanja (što je po mišljenju autora tačno) da se od svake dalje modernizacije Krokodila odustalo i da se još uvek samo održavaju, pomalo i kanibalizmom i polako izlaze iz sastava. Glavni eliminišući problem mu je što on ispada iz opreme tipa „pucaj i beži“ ili opreme bliskoj toj mogućnosti, a koja postaje standard za akvizicione ansamble pri raketnoj tehnici. Krokodil se neće verovatno još dugo koristiti, barem ne masovno. Međutim vrlo je jasno da će i kao takav biti jedan od najboljih izbora u mnoštvu realnih borbenih situacija, kakve su pre svega pri obimnom napadu krstarećim i sličnim velikim projektilima kroz planinske doline, zatim kao niskovisinac sektora od posebne važnosti i posebne ugroženosti i kao dodatni radar za samostalno dejstvo nišanskih radara ili njihovih parova. Zato ga na poligonskim gađanjima redovno još uvek viđamo čak i kada gađa S-400. Kinezi, pa i Rusi, su ih na kraju odbacili, ali samo zbog toga što su rešili da idu na drugu koncepciju niskovisinskog rada.
Zoran Vukosavljević je jedan od autora knjige “Nebeski štit sa zemlje – Samohodni raketni sistem 2K12 Kub-M/Kvadrat” koju možete pogledati i poručiti klikom na sliku ispod: 
Kao zanimljivost autori su svojevremeno postavili pitanje jednom ruskom oficiru inženjeru, da li Lira 96L6 može sama da u potpunosti obavi isto kvalitetno sve zadatke niskovisinske i svevisinske detekcije sama, a u odnosu kada su taj posao obavljali u paru Krokodil i Niva. Odgovor je izostao. Naime oni sada imaju C, S ili L (UHF) niskovisince (Rusi Liru 96, Padljota-K1 i Kastu 2-2) veće pokretljivosti, koji mogu da rade u parovima i koji u svojim specijalnim režimima menjaju Krokodila, a zadržavaju univerzalnost i pre svega superpokretljivost koju on nema. Oni na perimetru rasporede posebne čvorove za niskovisinsku detekciju. Dakle jedno, u suštini, mnogo skuplje i glomaznije rešenje, ali dosta žilavije i mnogo elastičnije pod jakim smetnjama i intezivnim dejstvima dugodometnim navođenim projektilima. To veoma podseća na stare ali još uvek u upotrebi ruske niskovisinske postove, ali i na mnoge oblike rada zapadne PVO kako stare tako i nove (mišljenje autora). No svakako smo stigli dakle do tog nezaobilaznog i važnog radara današnjice pod oznakom 96L6…..
Više o tome možete čitati u knjizi „EŠALON“ Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije koju možete pogledati i poručiti klikom na sliku ispod: