Analiza mogućnosti jermenskih sistema PVO „S-300PT-1A“ i „S-300PS“ protiv raketa iz višecevnih raketnih lansera, balističkih raketa, niskoletećih dronova-kamikaza i krstarećih raketa smanjene radarske vidljivosti, u uslovima brdsko-planinskog reljefa Nagorno-Karabaha

Autor analize: Zoran Vukosavljević



U svetlu sukoba koji između Jermenije i Azerbejdžana traju već 12 dana oko spornog regiona Nagorno-Karabaha, koji je danas samoproklamovana „Republika Arcah“, iako i dalje formalno-pravno deo Azerbejdžana, ne bi bilo loše da analiziramo mogućnosti PVO sistema iz porodice „S-300P“ koje poseduje Jermenija, a protiv krstarećih i balističkih raketa koje smo zadnjih dana imali prilike da vidimo da se koriste od strane vojske Azerbejdžana.

Od autora Zorana Vukosavljevića preporučujemo knjigu o raketnom sistemu KUB-M gde po prvi put naša čitalačka publika ima mogućnost da se upozna sa nastankom, razvojem kao i borbenom upotrebom ovog raketnog sistema PVO. Knjigu možete pogledati i poručiti klikom na sliku ispod:  

Analiza je rađena i na osnovu razumne pretpostavke da je moguće prebacivanje dela jedinica sistema PVO „S-300PT-1A“ i „S-300PS“ iz same Jermenije u reon „Republike Arcah“ i to u reon aerodroma i oko aerodroma Khankendi pored glavnog grada samoproglašene republike, Stepanekerta.
Tu je „baza“ za ove sisteme najpovoljnija, uzimajući u obzir prostorne zahteve za razmeštaj ovih jedinica, makar i skraćenog formacijskog sastava, potrebe za logistikom, ali i reljefa terena koji ne ide previše na ruku braniocima, kada je u pitanju borba protiv niskoletećih i veoma niskoletećih krstarećih raketa (koje prate reljef terena tokom leta.

Razmeštanje jedinica PVO iz porodice „S-300P“, najsvrsishodniji je, da ne tvrdim i jedino moguć, nižim i ravničarskim predelima Nagorno-Karabaha. Na tom prostoru treba izvršiti smeštaj radara za  praćenje ciljeva i navođenje raketa 5N63 (S-300PT) i 30N6 (S-300PS), raketna vučna (S-300PT) ili samohodna (S-300PS) lansirna oruđa i prateće osmatračko-akvizicijske radare 36D6 i 76D6.
Na nekom širem prostoru, treba razviti i komandno mesto sa osmatračkim radarima većeg dometa, koji mogu da se prilagode ovom terenu. Najpraktičniji bi bili radari „P-18“, ali je potrebno pronaći prostor u kome ovaj radar može formirati snop od zemlje (potrebno minimum 500, optimalno 1000-1500 metara ravnog terena u polu-prečniku), tako da ne bi bilo loše rasporediti i radar „P-37“. Radari „55Ž6M Desna“ i radari „P-14 Obrona“ su previše glomazni i mislim da bi njihovo angažovanje preblizu linije fronta bilo previše komplikovano ali i rizično, a ne bi donelo preveliku korist.

Kad se jedinice PVO iz porodice „S-300P“ razmeste na ovakav ili sličan način, biće u mogućnosti da otkrivaju, presreću i obaraju one letelice, bespilotne letelice i krstareće projektile koji lete tako da mogu biti praćene i osvetljavane radarima za praćenje ciljeva i navođenje raketa, kao i onim balističkim projektilima čiji ugao poniranja nije veći od 64 stepena.

Jermenske jedinice PVO, na vežbovnom bojevom gađanju u Rusiji, Ašuluk, sa sistemima „S-300PS“



Koje su to rakete/projektili koje su tako nezgodan protivnik, na ovakvom terenu Nagorno-Karabaha?

Prvo, radi se o INS/GNSS vođenim projektilima višecevnog raketnog lansera „Polonez“ Beloruske proizvodnje, a koji su isporučeni Azerbejdžanskoj vojsci tokom 2019. godine. Radi se o veoma moćnom i preciznom raketnom sistemu zemlja-zemlja, sa 8 raketa spremnih za lansiranje, kalibra 300 mm i dometa od 120 do 200 km (neki navodi kažu, da postoji i novija unapređena raketa dometa čak do 280 km). Bojeva glava je težine 480 kg.

Što se tiče projektila iz MLRS „Polonez“ njihovo neutralisanje bi bilo moguće iz raketnih sistema porodice „S-300P“, pogotovo „S-300PS“, ukoliko se uoče na vreme, zbog toga što projektili poniru pod uglovima koje pokrivanju radari praćenja i navođenja raketa „5N63“ i „30N6“.

Višecevni raketni lanser raketa „Polonez



Drugo, radi se o kvazi-balističkom raketnom sistemu zemlja-zemlja „Lora“, Izraelske proizvodnje, takođe nabavljenom, a već i upotrebljenom od strane vojske Azerbejdžana. Balistička raketa sistema „Lora“ ima domet od oko 400 km, kružnu grešku (CEP) od svega 10 metara i INS/GPS navođenje sa TV završnim samonavođenjem. Bojeva glava je težine do 570 kg, visoko-eksplozivna, kasetna ili udarno-probojna.

Na našem sajtu možete pronaći veći broj knjiga koje govore o sistemima i upotrebi PVO tokom NATO agresije. Za više informacija kliknite na sliku ispod

Što se tiče neutralisanja projektila iz kvazi-balističkog sistema „Lora“, ovde postoje problemi, koji se mogu delimično rešiti taktičkim postavljanjem diviziona i združenim radom svih jedinica „S-300P“ u reonu.
Naime, ugao poniranja koji radari „5N63“ i „30N6“ mogu pokriti su do 64 stepena, a projektili iz sistema „Lora“ poniru pod uglovima od 88-90 stepeni što je van mogućnosti radara.
U tom smislu, potrebno je jedinice „S-300P“ rasporediti tako da divizioni budu udaljeni jedan od drugog minimum 7 kilometara, da bi mogli jedan drugome da pokrivaju tu „mrtvu kupu“ iznad radara praćenja ciljeva i navođenja raketa.
Tako i treba organizovati položaje raketnih diviziona, ali i komandnih mesta sa radarima ranog upozorenja.

Kvazi-balistički raketni sistem zemlja-zemlja „Lora“



Treće, problem mogu predstavljati i krstareće rakete i lebdeći kamikaze projektili. Krstareće rakete smanjene vidljivosti „SOM-1B“, nose njihovi lovački avioni F-16C Block 50+., tako da bi upotreba ovih krstarećih raketa značila otvoreno uključenje Turske u rat, ali ja ovde i razmatram dalje širenje sukoba i instalaciju sistema PVO Jermenije na prostor Nagorno-Karabaha, što se takođe neće dogoditi bez daljnje eskalacije sukoba.
Ove krstareće rakete imaju dolet od 185-250 km i bojevu glavu težine 230 kg, koja može biti visoko-eksplozivna fragmentara, tandem eksplozivna probojna i protiv-oklopna probojna.
Navođenje rakete je uz aktivno praćenje terena i let na veoma malim visinama od 20 – 50 metara, optičko i termovizijsko automatsko prepoznavanje cilja i navođenje na cilj.

Avionska krstareća raketa smanjene vidljivosti „SOM-1B



Što se tiče kamikaza-dronova poput Izraelskog IAI „Harop“-a, oni lebde na 3-4000 metara visine i optički (čovek-operator u petlji) ili pasivno radarski otkrivaju cilj. Zatim lete prema cilju, navodeći se od strane operatora (optički) ili samonavodeći se pasivno radarski, prateći konfiguraciju terena i obrušavaju se na cilj. „Harop“ ima bojevu glavu težine do 16 kg i brzinu do oko 400 km/h.

Kamikaza dron- IAI „Harop“



S obzirom na veoma brdovit reljef Nagorno-Karabaha, sistemi iz porodice „S-300P“ će imati značajnih problema sa ovakvim projektilima, jer se ciljevi moraju konstantno pratiti i osvetljavati radarima za praćenje ciljeva i navođenje raketa. Stalno poniranje raketa iza brda i proplanaka bi rakete dovodilo u zonu bez mogućnosti da budu praćene radarima sa zemlje i samim tim, radari bi gubili zahvat, a lansirane rakete bi se samolikvidirale.





U ovom, trećem slučaju, najbolje za Jermene bi bilo da se u borbi koriste i svoje lovačke avione SU-30SM, koji bi svojim višenamenskim radarom PFAR „N011M Bars“, mogao ove letelice otkrivati na vreme i po njima dejstvovati raketama vazduh-vazduh „R-77“ i unapređenim varijantama te rakete „R-77-1 RVV-SD“. Pritom, ovi avioni bi imali premoć u vazdušnom prostoru nad eventulno podignutim Azerbejdžanskim MiG-29, čak i nad Turskim F-16C Block 50+.

Reljef Nagorno-Karabaha, sa izrazito brdsko-planinskim područjem u centralnim delovima

VIŠE O RAKETNOM SISTEMU KUB-M MOŽETE PROČITATI U KNJIZI AUTORA OVE ANALIZE KLIKOM NA SLIKU ISPOD