“Tamara” u borbi protiv dronova
Sistemi hiperbolične pelengacije razvijeni još u vremenu SSSR-a i dalje su efikasni u otkrivanju vazduhoplova i posebno bespilotnih letelica
KRTP-86 Tamara
Ukrajina ima najmanje četiri kompletna sistema hiperbolične pelengacije „KRTP-86/KRTP-91 Tamara“, razvijenih još u bivšem SSSR-u. Razvoj sistema je započet još 1981. godine na Češkom tehničkom institutu, a od 1983. je nastavljen u okviru tadašnje vojne fabrike Tesla, koja je proizvodila razne vrste vojnih sistema u Rusiji i Ukrajini. Namena sistema je slična kao i američkom ‘AN/TPQ Counter measures radar“, s tim što oni funkcionišu u širem spektru frekvencija.
Četiri sistema KRTP-86 je Sovjetski savez početkom devedesetih razmenio za nuklearne bojeve glave koje su se tada još uvek nalazile u Ukrajini. Sam sistem se sastoji od jednog komandnog vozila sa ECM računarom i vozilima sa hardverom za podršku i obradu signala, te dodatna dva ili tri vozila sa ECM prijemnicima. Sistem koristi fenomen u fizici poznat kao „nejednako rasipanje signala“ (TDOA, time difference on arrival), kada se radio signali nejednako apsorbuju od strane letelice u vazduhu. Korišćenjem više signala sa različitih predajnika, na frekvencijama od 0,8 do 1,8 GHz (gigaherca), „KRTP-91 Tamara“ može da detektuje čak i neke stealth (nevidljive) letelice, jer za razliku od klasičnih radara sistem detektuje samo nejednako vraćanje signala.
Pelengaciona lokacija u ruskom PVO. Skica preuzeta iz knjige “Ešalon”.
Budući da su ovi sistemi montirani na kamione „Tatra T815“ i imaju cilindrični oblik, NATO snage su mu dale kodno ime „TM-1 Trash Can“ (kanta za otpatke). Delovi sistema su međusobno povezani radio i mikrotalasnom vezom niske snage (LeML), kako bi se onemogućila njegova detekcija (često je sistem postavljen u radijusu od dva do 3,5 kilometara). Kada se sistem pokrene, stvara polje signala kupastog oblika, širine od pet do 12 kilometara i do visine od pet kilometara. Ova „signalna kupa“ se dalje može nezavisno premeštati u okviru vazdušnog prostora.
U punom kapacitetu „Tamara“ može da detektuje do 23 radarska (potvrđena) objekta u vazduhu i da simultano prati do 48 IFF-signala (Identified Friend or Foe, prijateljska ili neprijateljska letelica). Ovaj sistem takođe koristi i tehniku „trilateracije“, gde računar u okviru ovog sistema može da „pogodi“ poziciju letelice samo na osnovu jednog ili dva poznata parametra (visine ili putanje leta).
Unapređene verzije „KRTP-Tamara 2“ i „Tamara – M“ imaju daleko veći signalni domet – čak i do 450 kilometara – što u praksi znači da mogu da primete neprijateljske dronove ili avione dok su još u ruskom vazdušnom prostoru. Tehnički posmatrano, sistem ima dovoljno snage i za domet preko 1.000 kilometara, ali je efekat „radarskog horizonta“ (rasipanja signala na velikim daljinama) tada veoma izražen.
“Tamara” se sastoji od jednog komandnog vozila sa ECM računarom, do 4 vozila sa hardverom za podršku i obradu signala, te dodatna dva ili tri vozila sa ECM prijemnicima- antenama na stubu
Zanimljivo je i da su dva sistema „Tamara-M“ ostala u Nemačkoj nakon pada Berlinskog zida, te da ih je nemačka vojska (Bundeswehr) koristila do 2010, kada su oni ukinuti u okviru reorganizacije NATO-a. Treba reći i da je nakon raspada SSSR-a na osnovu tehnologije „KRTP-91“ nastavljen razvoj sličnog sistema u Češkoj, koji se danas naziva VERA S/M i VERA NG, a izvezen je i koristi se i u Estoniji, Maleziji i Pakistanu.
O ovom hiperboličkom sistemu pelengacije, ali i drugim srodnim sistemima pelengacije, više informacija možete pronaći i u knjizi Zorana Vukosavljevića i Branislava Kojadinovića, “Ešalon – Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije”, koju možete pogledati i poručiti klikom na sliku ispod
