1.800 дин.

Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku
Vladimir Ćorović

Beograd, 1992.
Tvrd povez, veći format 18×25 cm
Ćirilica, 870 strana

Sadržaj :
I. Od reformne akcije u Turskoj do aneksije Bosne i Hercegovine 1902-1909
II. Od aneksione krize do svršetka balkanskih ratova 1909-1914
III. Od svršetka balkanskih ratova do Sarajevskog atentata 1913-1914

Нема на залихама

Категорије: ,

Опис


Ponekad je teško odlučiti šta je čudnije: sudbine knjiga ili sudbine njihovih tvoraca. Vladimiru Ćoroviću, jednom od viđenijih profesora tadašnjeg beogradskog Univerziteta, dala je 1930. godine vlada u zadatak da, kao istoričar, argumentovano odgovori na brojne tekstove raznih vrsta o krivici Srbije za izbijanje Prvog svetskog rata, koji su se dvadesetih godina pojavili, pre svega na nemačkom.

Ćorović se prihvatio tog zadatka i do 1935. napisao obimnu studiju na 800 stranica. Trebalo je da bude objavljena i u Americi, kao izdanje Univerziteta u Stanfordu. Kada je knjiga već odštampana, Milan Stojadinović, koji je u međuvremenu postao premijer i ministar inostranih poslova ujedno, odlučuje da ne nervira takvim spisom ni Hitlera ni njegovo okruženje, bilo u Nemačkoj, bilo u Austriji. Politika neke koegzistencije sa nacizmom, ako ne i nešto više od toga, doista nije mogla biti u najboljem saglasju s Ćorovićevim uvidima i analizama. Ćorović je, uostalom, bio i lični svedok ponekih događaja. U muzeju koji je Franc Ferdinand trebalo da svečano otvori u Sarajevu na Vidovdan 1914, pre nego što krene na manevre, bio je i on.

Odštampana, knjiga ne biva puštena u javnost. Malo koji primerak je `iscurio` do čitalaca i – kako o svemu ovome izveštava Radoš Ljušić – 1938. tiraž je, najverovatnije, uništen. Prevod na engleski je nestao. Ćorović 1941. gine prilikom evakuacije. Posle oslobođenja 1945. nema Hitlera i njegovih najbližih saradnika, o čijim živcima je trebalo voditi računa desetak godina ranije, ili se barem oni među preostalim nacistima u tom trenutku tamo više ne pitaju šta je oportuno i poželjno. Međutim, ime Vladimira Ćorovića je među onima koja u novom vremenu ovde ne treba previše pominjati, a najbolje nikako. Dela ovog polihistora postaju ponovo, ili prvi put uopšte, pristupačna tek u drugoj polovini osamdesetih godina, a knjiga `Odnosi Srbije i Austro-Ugarske u XX veku` objavljena je i postala doista dostupna tek 1992, kada se ovde događa ono što se događa.

Ćorovićevi zaključci o odgovornosti za rat nisu iznenađujući: Austrija je, i da nije bilo Principovog atentata, nameravala da onemogući, odnosno potčini Srbiju, eventualno da potom stvori Jugoslaviju u svojim granicama, kao trećeg člana habzburške Monarhije, pored Mađarske. Ono što je u ovoj knjizi najvažnije jeste dokumentovanje ovog zaključka, pregled ideja s početka veka, koje je Ćorović prikazao, i koje su od interesa ne samo kao nešto što je u nepovrat prošlo, već i po svojoj sposobnosti obnavljanja u glavama potonjih naraštaja. Početkom tridesetih godina, u jeku rada na ovom svom spisu, Ćorović je verovatno mogao ponešto naslutiti od tog obnavljanja. Da li se korov imperijalne arogancije ikada može definitivno istrebiti? – to pitanje uvek zvuči aktuelno. Dakle, i danas.

Ćorovićeva dijagnoza je jasna: `Bolest Dvojne monarhije imala je dublje i jače uzroke i historijska fatalnost njenih državnika sastojala se u tome što ih za vremena nisu opazili i što su tražili rešenje u izazivanju jedne krize koja je, hoteći slom drugih, dovela do sopstvenog.` Ili: `Međutim, Austrija se bojala za svoju budućnost ne toliko stoga što je nju Srbija ugrožavala, nego što je ona sama u nju malo verovala. Napad na Srbiju imao je da dade nove vere najpre u Austriji njenim sopstvenim podanicima i da im pokaže da Austro-Ugarska nije težak bolesnik (…) Ona je htela akciju koja bi imala da predupredi njeno raspadanje. Njen odbrambeni rat bio je i ostao preventivni rat; sve apologije prvoga s njihove strane ispadaju na kraju uvek kao objašnjenje ovog drugog.`

Franja Josif odlučio se na rat kad je postalo izvesno da ga Nemačka u potpunosti i neodstupno podržava. Ipak, baronu Konradu, koji dugi niz godina pre toga otvoreno u svakoj prilici traži da srpska država bude zgažena, stari Franja, s iskustvom cara koji je na prestolu 60 godina, kaže: `Ako već Monarhija treba da propadne, to neka bar propadne pristojno!` `Pod `pristojnošću`, komentariše Ćorović, `on je razumevao pustoš i rat koji će, obarajući Austriju, zahvatiti celu Evropu.`

Jedno je kad neka rečenica stoji u nekom Šekspirovom komadu; nešto drugo, kad njen sadržaj na svojoj koži osete milioni ljudi, mnogi narodi. Je li ovo bliže Šekspiru ili Žariju? Robertu Muzilu ili Jaroslavau Hašeku? Ili ponajpre Jonesku?

Ferdinanda Franja nije baš mario. Kad je saznao za njegovu pogibiju, rekao je: `Strašno. Svevišnji se ne da izazivati. Viša sila je stvorila opet onaj red koji ja na žalost nisam mogao održati.` Po svedočenju grofa Seđenjija, u Ferdinandovoj zloj kobi Franja je video `milostivu odluku Božijeg proviđenja`. Kako god da se uzme njegovo shvatanje `pristojnosti`, vidi se da je stari car bio pobožan. Apostolsko veličanstvo, a ne samo carsko i kraljevsko.

U igri, međutim, učestvuju i mnogi drugi. Ministar spoljnih poslova Austro-Ugarske je na početku veka Poljak Goluhovski. `Mi ćemo prosto pridaviti Srbiju ako dođe do čeg ozbiljnog na Balkanu i Srbija se možda usudi da vodi drugačiju politiku od one koju mi hoćemo`, kaže on 1901. `Austro-Ugarska neće nikada dopustiti ujedinjenje Srbije i Crne Gore`, kaže 1900. Na Balkanu je jedino sigurno sredstvo zastrašivanje, takođe je jedna od njegovih misli.

Goluhovskog smenjuje Erental. Poslanik u Beču Vujić savetuje (te 1906) tim povodom oprez. Posle aneksije Bosne 1908, koja u Srbiji izaziva neskriveni gnev, Erental nudi crnogorskom suverenu knezu Nikoli, za mirno i konstruktivno držanje, austrijsko odricanje od nekih odredaba Berlinskog kongresa koje krnje crnogorski suverenitet na obali, a njemu lično i 500.000 kruna, što je trebalo da utiče na `njegovo raspoloženje i odluke`. Još pre nego što će izneti ove podatke, Ćorović navodi reči kneza Nikole austrijskom poslaniku na Cetinju, da on, knez, nije nikakav fanatik i da je uveren da će Bosni i Hercegovini biti bolje pod Franjom nego pod nekim drugim, ali da on sam `ne sme zaboraviti da je Srbin i mora voditi računa o željama svog naroda i svoje vlade`.

Razmišljajući (1909) o mogućem ratu sa Srbijom, Erental smišlja kako da pobeđenom protivniku nametne ratnu odštetu od 500 miliona i zadrži Beograd kao zalogu. `Potpuno mi je svejedno, ko će vladati u Srbiji, jer se nadam da će u budućnosti beogratskog gospodara potisnuti hrvatski kralj.` Nije mu bila strana ni pomisao da se Srbija pretvori u republiku. U svakom slučaju, na snazi ostaje geslo: `sprečavati razvoj Srbije na svim linijama`, tako rezimira Ćorović, `i pomagati na Balkanu svakoga ko bi mogao poslužiti protiv nje`.

E, ali Erentala nasleđuje Berhtold. Jedna od četiri osnovne tačke njegove austrijske spoljne politike jeste `Niederhaltung Serbiens`. Tu su, međutim, balkanski ratovi, srpske pobede i širenje. Krajem oktobra 1912. Berhtold piše u Berlin razne stvari, pa između ostalog i ovo: `Izlazak Srbije na more ima biti odmah odbijen. Austrija smatra kao svoj životni interes da stvori što veću slobodnu Albaniju.` Nepune dve godine kasnije već pomenuti Konrad predlaže Berhtoldu da odustane od okupacije Albanije, jer Albanija je, veli, stvorena protiv Srbije, a ne nje radi, i pri tom treba i ostati. Posle srpskih pobeda, izveštava francuski konzul u Sarajevu, Gabriel Bertran, da u tamošnjim austrijskim krugovima vri neopisiva mržnja prema Srbima i da je svejedno koliko se Srbija uzdržava, traži se njeno poniženje, slabljenje, uništenje.

Sam, pak, Berhtold, na ministarskoj sednici oktobra 1913, uzima učešća u diskusiji ovako: `Danas Srbija predstavlja veliku atrakciju, jer se vidi, da je njen prestiž porastao na štetu našeg. Ako se Srbija bude dalje razvijala naši će se Jugosloveni još više osećati tamo privučeni, i tu ne pomaže ništa najbolja unutrašnja politika… Obračun sa Srbijom i njeno poniženje to je životni uslov Monarhije.` Baron Konrad na to, konačno zadovoljan, izražava svoju radost što je `mirni put označen sa tako kompetentnih mesta kao isključen i da preostaje samo put sile`.

U Austro-Ugarskoj tada ima više Srba nego u Srbiji. U Turskoj više hrišćana nego muslimana.

Rat je izbio nepunu godinu kasnije. Bilo je što je bilo. Austro-Ugarska se raspala. Posle su nastajale i raspadale se i neke druge države na tom prostoru.

Da li je iz istorije ikad iko nešto naučio. Filozof kaže: ne, nije. Jedino što iz istorije ljudi nauče jeste da se iz istorije ništa ne nauči. No, da li to znači da ne treba znati šta je bilo u prošlosti? Nipošto. Onaj ko poznaje istoriju ipak je u mnogo povoljnijem položaju od onog ko je ne zna, ko je potiskuje iz javne svesti ili je nepromišljeno, često i sasvim glupavo falsifikuje. Kad se samo pomisli u kom je času najzad postalo moguće zaista pročitati ovu Ćorovićevu knjigu, na primer…

U njoj se, uostalom, može naći i to šta je austrijski poslanik iz Beograda pisao septembra 1904, posle krunisanja kralja Petra I: `Jugoslovenstvo nije ništa drugo nego etnički pojam, koji ne može odgovarati ni jednoj jedinoj stvarnoj potrebi svakog pojedinog narodnog plemena koje dolazi u obzir, pa se može mirno preći na dnevni red preko njegovih maglovitih snova o budućnosti`.

Reći će neko: sve su to citati istrgnuti iz konteksta, kao i iz konteksta svog vremena. Iz perspektive potonje istorije to, kao i sve drugo, dobija sasvim drugačiji, zapravo pravi svoj smisao. To je, bez sumnje, tačno. Međutim, ni u tako voluminoznoj knjizi kakva je Ćorovićeva, ne može se postupiti drugačije. Uvek se u sećanje priziva samo ponešto. Sve je, zapravo, u tome kada dolazi do tog `trganja` iz konteksta pojedinih tekstova ili izjava, i iz konteksta istorijskih zbivanja; ko to `trganje` vrši; sa koliko pameti i dobre namere.

Ponešto bi se, izgleda, uprkos svemu, i iz istorije moglo naučiti. Makar to kako da se od dva zla izabere ono manje, ako već drugačije ne ide.