Srpska diplomatija o događajima u Makedoniji 1903-1904.

Опис

СРПСКА ДИПЛОМАТИЈА
О ДОГАЂАЈИМА У МАКЕДОНИЈИ
1903–1904.
КРОЗ ВИЗУРУ ДАРКА МИХАЈЛОВИЋА

Рад Дарка Михајловића Српска дипломатија о догађајима у Македонији 1903–1904. је један озбиљан и стручан, научни истраживачки рад који припада историј-ској науци по свом приступу и методи обраде предмета рада, комбиновано са политиколошком анализом, што је своју основу нашло и у поставци структуре рада. Наиме, колега Михајловић је у првом поглављу „Македонско пи-тање“ прецизно и детаљно обрадио феномене као што је појмовно, историјско и географско одређење Македоније, потом однос балканских држава према македонском пита-њу, а у основним поставкама и каква је политика била ве-ликих европских сила према Балкану, посебно питању Ма-кедоније. У овом поглављу је посебно анализиран покушај дипломатије Србије, која је имала подршку и дипломатије Црне Горе, да се призна питање српске народности у Ма-кедонији, паралелно са сличном политиком која је вођена у Старој Србији и другим областима тадашње Турске на Бал-кану у којима је у већем броју живео српски народ.
Друго и треће поглавље, представља само језгро ра-да и истраживачког подухвата, засновано углавном на ис-торијској грађи, углавном збиркама објављених докумена-та, разноврсној литератури на јужнословенским и страним језицима. Временско разграничење ова два поглавља коле-га Михајловић је имао у мајском преврату 1903, што је оправдано, јер она представљају промену династије у Кра-љевини Србији, али и укупне геополитичке поставке и спољнополитичког опредељења. Наиме, до мајског превра-та 1903. званични Београд је лавирао у међународним односима у тадашњој Европи која је била подељена на два савеза, један сила окупљених око Немачке и Аустроугар-ске и други чију је основу чинио француско-руски савез. Широке масе српског становништва су традиционално русофилске, а посебно средњи и шири слојеви имали су симпатија и културно одређење и према Француској. С друге стране, иако у периоду владавине Александра Обре-новића није била присутна таква спољнополитичка једно-образност као у претходном периоду владавине његовог оца, краља Милана, ипак је званични Београд био највише окренут сарадњи са суседном Аустроугарском, што је по-себно било изражено у економском правцу, па се паралел-но са постојањем Тајне конвенције, могло говорити о при-тиску и чак зависности према Хабсбуршкој монархији. Ту је долазило до размимоилажења у односу на широке на-родне масе, али и српску културну елиту, која је била русо-филска и франкофилска. Поред тога званични Беч није имао превише разумевања за тежње две слободне српске државе Србије и Црне Горе за ослобођењем и уједињењем са делом српског народа који је живео у остацима тадашње Турске на Балкану, превасходно у тзв. Старој Србији и де-ловима Македоније. Управо је Мајски преврат 1903. узро-ковао потпуну промену политике званичне Србије следе-ћих година, где се она потпуно окреће Русији и Француској и постепено улази прво у економски, а потом и шири геополитички сукоб са Аустроугарском, превасходно на-стао тежњама Беча да Србију и српски фактор у целини подреди својој експанзији и хегемонији.
Аутор Михајловић се у раду превасходно бави годинама 1903. и 1904, увиђајући да је Русија била још увек заузета свом далекоисточном политиком и да је Балкан стављен у други план, те да Аустроугарска има извесну иницијативу сходно Мирцштешком споразуму, који као билатерални споразум две силе истина покушава да успостви неки паритет, иначе сасвим супротних геополитичких интереса Русије и Хабсбуршке монархије. Заправо, у пракси Аустроугарска добија већи простор због спутаности Русије својим обавезама на Далеком истоку у све већем сучељавању са Јапаном, што ће ускоро довести и до ратног сукоба. Међутим, већ 1904. године постепено се заокружује Антанта пошто се француско-руском савезу почиње придруживати и Велика Британија, а Србија следећих година постепено улази у царински рат са Аустроугарском и дефинитивно се опредељује за Антанту. Турска је на заласку своје моћи, али је још увек поседник Македоније, те у одбрану статус квоа, користи силу, исламизирано становништво и посебно Албанце. Албанци су се једини од балканских народа, током вишевековне турске окупације, временом идентификовали преко ислама који су већином примили, са Отоманском империјом и помагали наставак њене владавине и вршили често насиље над оним Србима, Македонцима и Грцима који су тада још припадали Отоманском царству. Од сила које су имале утицаја на македонско питање, треба споменути још Италију као регионалну силу, те, наравно, Француску која је подржавала српске интересе заједно са Русијом, као и Немачку која је протежирала своју савезницу Аустро-угарску. Држање Британије је контрадикторно, она се са једне стране приближава француско-руском савезу, што је операционализовано споразумима са Француском 1904. (и Русијом 1907), али се конкретно према српском фактору држи прилично непријатељски. То је, са једне стране, краткорочно резултат негативног става Лондона према убиству краља и краљице и свргавањем династије Обрено-вић у Мајском преврату, међутим, са друге стране, дуго-рочним геополитичким сукобом интереса са Русијом, те идентификовањем српског фактора као блиског Русима.
У самом раду аутор, паралелно са утицајем великих сила на македонско питање, третира и политику заинтере-сованих балканских држава, највише Србије и Бугарске, у мањој мери и Грчке, које се боре за свој утицај и интерес у Македонији. Иако су ти интереси прилично себични, и често доводе до конфронтације између балканских држава, са друге стране оне показују и спремност на прагматску и интересну сарадњу. С друге стране, комите који делују на простору Македоније углавном спонзорише и организује Бугарска, док ће тек временом грчка и српска (па чак у мањој мери и румунска) страна подржавати своје чете које су се против турских власти бориле за одбрану хришћан-ског становништва, али и за свој утицај и превласт у Маке-донији.
Српска дипломатија је прилично суптилно у овом периоду следила једну стратегију у Македонији, која је доживела своју озбиљну метаморфозу приликом дина-стичке промене 1903. Аутор је умешно користио извештаје посланства у Цариграду (и извешаје конзулата у његовом надлештву у Солуну, Битољу, Скопљу), Атини, Дипломат-ског представништва у Софији, посланстава у Петрограду, Бечу, Берлину, Риму и Лондону. Како сам наводи „…за израду рада коришћена је научна литература, која се односи на подручје Македоније, а настала је у распону од краја XIX века до скоријих дана, као и дневна штампа из периода 1904. године.“
Рад Дарка Михајловића Српска дипломатија о догађајима у Македонији 1903–1904, представља важну допуну постојећој литератури и научним радовима за питање Македоније у наведеном периоду, мада се кроз њега преламају и рефлексије укупних међусобних односа тадашњих балканских држава, као и великих сила на овом простору, те га као таквог препоручујем издавачу за обја-вљивање.
др Драган Петровић