ОСМИ ДАН ПАКЛА
(31. март, 1999. године)

Текст је у потпуности преузет из књиге ТРЕЋА АРМИЈА – седамдесет осам дана у загрљају “Милосрдног анђела” генерала Небојше Павковића. 

РАТНИ ДНЕВНИК ГЕНЕРАЛА ПАВКОВИЋА МОЖЕТЕ ПОРУЧИТИ КЛИКОМ НА СЛИКУ ИСПОД:
Заробљени маринци
(Командно место „Кишница“, 22.00 часова)

Спремам се да кренем на Командно место „Кишница“. Тачно је 22.30 часа. На излазу стиже ме дежурни официр Командног места, пуковник Симоновски, и преноси поруку да ме тражи генерал Николић Негослав, командант Нишког корпуса. Обрадовао сам се позиву и враћам се на Командно место. У току дана више пута сам покушавао да се чујем са њим, али је увек нешто искрсло и спречило ме.
Знао сам да је код њега увек добро стање. Он је искусан командант и мој класић из Војне академије Копнене воске, коју смо заједно уписали 1966. године, а завршили 1970 године. Пре мене је постао командант Корпуса и генерал. Сада сам његов претпостављени старешина.

Књиге из едиције “Ратник”, сведочења учесника и ратних команданата 1998-1999. можете поручити кликом на слику испод:

Поздрављам га и пре него што сам стигао да га било шта питам каже ми да су његови граничари око 22.00 часа заробили тројицу америчких војника са транспортером. Нисам могао да верујем шта ми говори. Питам га да ли је сигуран у то? Како се то десило? Да ли су кренули у напад копненим снагама? 

„Не, не нису кренули у напад. То је била патрола из састава извиђачке чете дивизије САД, која базира у Немачкој. Њени делови су распоређени код Куманова. Ради се о извиђачима, двојици подофицира, Џејмсу Стоуну и Ендру Рамирезу, и војнику Стивену Гонзалесу. Ушли су на нашу територију и граничари су их дочекали у заседи и заробили“, одговорио је Николић.

Заробљени амерички маринци

„Браво Ниџо, где се то тачно десило“, питам.
„Негде у рејону села Славујевац, југоисточно од Прешева, за шест до осам километара.“
‘“Знам где се налази село. Шта се тренутно дешава?.“ Генерал Николић објашњава да су граничари имали проблема са мештанима села Славујевац, који су напали војнике НАТО када их је наша патрола спроводила.
„Добили су мало по носу. Једва смо успели да их одбранимо. Сада су на сигурном“, рекао је.
Нисам хтео да га испитујем о детаљима преко телефона. Наредио сам да предузме мере да се са заробљеним војницима поступа коректно и да им обезбеди најбоље услове, а да ћемо се сутра договирити за даље поступке.
Упозорио сам га да одмах у свим јединицама предузме посебне мере безбедности, јер ће НАТО авијација сада побеснети и обрушити се на њих.
„И до сада нису знали шта раде. Сада ће бити још гори“, рекао сам.
Пре него што смо завршили разговор, генерал Николић известио је да је око 20.30 часова авијација бомбардовала објекат „Умац“, западно од Прокупља, на коме нема јединица Треће армије.
Још једном сам одао признање његовим граничарима и њему и прекинуо везу.
Гласно сам рекао да су припадници Нишког корпуса заробили америчку извиђачку патролу. Сви гледају у мене с неверицом, а онда с одушевљењем узвикују: „Браво!“ Проломио се и апалауз. Пре него што сам назвао Ојданића, зовем начелника Штаба Армије, Стојимировића. Већ је добио информацију о овом догађају. Наређујем да формира екипу која ће радити са заробљеницима и да да се они и оклопни транспортер у највећој тајности пребаце на сигурно место.

Заробљени М 1114 данас краси улаз у Војни музеј у Београду

Назвао сам Ојданића. Када сам му рекао, није одмах поверовао.
„Ма није, ваљда, Нешо, честитам“. По гласу сам осетио да је задовољан.
Објаснио сам све детаље и упознао га са мерама које сам предузео. Упозорио је да се према заробљеницима поступа коректно и у духу Женевске конвенције. Наредио је да детаљан извештај доставим до јутра.
Тражио сам од њега да изда наређење Оперативним центрима РВ и ПВО и ШВК да на време извештавају Команду Треће армије о активностима НАТО авијације и копнених снага на правцу Скопље–Куманово–Врање–Лесковац, јер очекујем да ће НАТО „полудети“ због заробљавања војника. Сложио се са захтевом и обећао да ће предузети све што сам тражио.
Био сам задовољан овим догађајем. Док смо Лазаревић и ја путовали према Кишници, размишљао сам какав ће одјек имати овај догађај у јавности код нас, и у иностранству, посебно код припадника Треће армије.
Разговарамо која је то америчка јединица код Куманова. Према обавештајним информацијама, око 1.800 припадника 24. батаљона морнаричкодесантне пешадије, „маринци“, су у рејону Куманова.
Генерал Лазаревић изражава неверицу да су чувени „маринци“ били тако неопрезни и неприпремљени, када су се изгубили и ушли у наш простор.
Закључак је да су имали задатак да прикупљају податке о распореду наших снага на првом појасу одбране, што је још један доказ колико су се приближили нашој граници.
„Очигледно да се припремају за агресију копненим снагама“, рекао је Лаза..
„Да будем искрен, све сам очекивао, али тако нешто нисам. Бар не у зони Нишког Корпуса“, одговорио сам Лазаревићу.

Генерали Павковић и Лазаревић

Без обзира на све, овај догађај је велики успех наших војника, који ме је уверио да припадници Нишког корпуса и генерал Николић савесно и одговорно извршавају задатке.
На Командном месту „Кишница“ издајем задатке генералу Ђаковићу за рад у току ноћи, а генералу Лазаревићу да појача рад дежурних екипа у Оперативном центру. Рекао сам да треба очекивати одмазду НАТО-а одмах по сазнању да су им нестали војници.
Била је скоро поноћ. Прелиставао сам неке старе новине када је зазвонио телефон, којим сам одржавао директну везу са ШВК. Помислио сам да је Ојданић. Подигао сам слушалицу и неко ми је са друге стране рекао: „Господине генерале, треба вас председник Милошевић“.
Нисам ни стигао да одговорим, када се он јавио.
„Здраво Небојша, јеси ли већ заспао.“
„Не, нисам господине председниче, читам нешто.“
”Чујем да си заробио америчке војнике.“
„Да, тројицу америчких извиђача, два подофицира и једног војника.“
„Извиђача“, насмејао се Милошевић, „какви су то извиђачи?“
Питао ме је како се то догодило. Објаснио сам му све детаље.
„Е, баш лепо. Треба одати признање тим људима који су их заробили. Предузмите све што је потребно да се са њима поступа коректно.То је за нас важно. Ти то знаш. Нека виде да је наша Војска права Војска и да нису ‘дивљаци’ као што нас они представљају.“
Објаснио сам му шта сам све предузео у вези са тим и он се сложио. Наредио је да их пребацимо у Београд, а затим питао како се „држимо“, доле на Косову, и какав је морал војника и старешина. Био је задовољан оценом коју сам дао о понашању војника и старешина.

Каже ми да из оперативних извештаја види да, скоро сваки дан, тражим макете за лажне положаје. „Наредио сам генералу Ојданићу да шаље све што тражиш. Видим и да се ти и Лазаревић шетате по Космету. Не бих волео да вам се нешто деси. Не могу ни да замислим шта би било са Армијом и Корпусом када бисте вас двојица настрадали.“
Одговорио сам: „Неће у коприве, председниче. Морамо да будемо са војницима и старешинама, да нас виде да смо ту, са њима“.
„У праву си, али се чувајте. Немамо ми много таквих генерала да бисмо их изгубили на првој линији фронта. Поздрави Лазаревића и све твоје старешине и војнике и чувајте се. Ако ти нешто треба, слободно зови и мене. Ја сам са Ојданићем“, рекао је и прекинуо везу.
Био сам изненађен позивом. Размишљам да ли да назовем Ојданића и да га известим да је звао председник. Такав је ред. Међутим било је касно, па сам то одложио за сутрадан. Осећао сам се поносним на оно што је Милошевић рекао за мене и Лазаревића.

Бил Клинтон са ослобођеним маринцима маја 1999. године

Зовем дежурног на Командном месту и питам шта се догодило после 21.00 час. Јавља се пуковник Тешовић. Одмах реферише да је од 21.35 до 23.55 часова НАТО авијација дејствовала два пута по Урошевцу, без последица, и по Аеродрому „Слатина“, где је зарушен јужни улаз у објекат „Рудник“, затим по складиштима 492. ваздухопловне базе, у рејону села Ариљача, по рејонима села Ваганица и складишту 202. позадинске базе „Баир“, код Косовске Митровице, такође без последица, и по положајима 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО у селу Љуг Бунар, северно од Ђаковице. У овом нападу погинула су два војника бригаде и уништен је један осматрачки радар.

До краја дана на Истурено командно место „3“ стигао је извештај о губицима у јединицама Армије. Овог осмог дана агресије погинуло је седам, а рањено пет, припадника Армије.
Погинули од дејства ОВК: Бзовски Зденко, војник из 125. моторизоване бригаде, у селу Трнавце код Србице; Кисић Милован, војник из 125. моторизоване бригаде, од ОВК у селу Трнавце код Србице; Пантовић Зоран, војник из 125. моторизоване бригаде од ОВК у селу Трнавце код Србице.

Погинули од авијације НАТО-а: Ивановић Зоран, десетар из 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО, у селу Љуг Бунар код Ђаковице; Макић Драган, капетан из 125. моторизоване бригаде, у селу Бело Поље код Пећи; Стошић М. Слађан, поручник, командир чете 125. моторизоване бригаде, у селу Бело Поље код Пећи; Цимбаљевић Ђорђе, војник из 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО, у селу Љуг Бунар код Ђаковице.
У зони Треће армије погинуо је војник Јанковић Драгослав, из састава 230. самоходног ракетног пука ПВО РВ и ПВО, од авијације, у селу Чамурлија.

Ратни дневник команданта Треће Армије Војске Југославије за 1999. годину можете поручити са нашег сајта кликом на слику испод.

Ратни дневник генерала Небојше Павковића “Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године”  можете поручити са нашег сајта кликом на слику испод.