POSLEDNJI ZAOKRET
PILOTSKE PRIČE
TUGA NA KOZJAKU
Tekst je u potpunosti preuzet iz knjige „Poslednji zaokret“ pukovnika Dragoslava Spasojevića kojem se ovom prilikom zahvaljujemo na dozvoli da objavimo pilotske priče iz njegove knjige.
Knjigu „Poslednji zaokret“ možete poručiti putem našeg sajta klikom na sliku ispod:
Po završetku dejstva na poligonu Tramerka niko se od rukovodilaca, nije se setio da zabrani povratak jedinicama na matične aerodrome, posle vežbe, kako je to bilo uobičajeno, zbog obimnih poslova oko priprema za povratak letačkog i tehničkog sastava jedinice. Bilo je više razloga za takvu odluku, a osnovna dva su nestabilni meteorološki uslovi i zamor pilota. Bio sam svedok da je naredni dan na aerodromu Split bio idealan za prelet na matične aerodrome, bez oblaka i sa velikom vidljivošću.
Informaciju o nestanku aviona MiG-21 u reonu Splita dobio sam od NŠ (načelnika štaba 1.KoRViPVO) Đure Stupara na aerodromu Zemunik gde smo sleteli u povratku sa ostrva Molat. Sa helikopterom ALUET i pilotom Jeličićem iz ŠAO (štabno avijacijsko odelenje) 1.ko RviPVO krenuli smo u sumrak prema helidromu Divulje kod Splita gde sam kao stručni organ formirao komisiju za ispitivanje udesa.
Udes aviona MiG-21 sa poručnikom Milanom Nikolićem iz 204. lap veoma teško sam doživeo jer je mladi pilot stradao zbog propusta u rukovođenju letačkom obukom. To sam u elaboratu o udesu i naveo kao glavni razlog katastrofe.
Čim je osvanuo dan posle udesa, dva člana komisije i ja krenuli smo helikopterom u pretragu terena sa mogućim mestom udesa. Znali smo da je do udesa došlo odmah posle poletanja u pravcu 50 stepeni prema gradu Splitu. Na 8-10 km od piste, malo sa leve strane uzdiže se planina Kozjak, sa najvišim vrhom od 780 metara. Logika nas je navela na zaključak da se avion nedovoljno brzo penjao, te da je bez spoljne vidljivosti udario u pravcu poletanja u južne padine pomenute planine.
Formacija lovaca Mig-21 JRV
Prvog dana pretraživanja nije bilo rezultata, pa je počela da me obuzima pomisao da je avion pao u more, što je slučaj kada obično nema nikakvih tragova. Sledeći dan, pilot na HT-40 kapetan prve klase Milan Mićić, vazduhoplovni as za helikoptere, predložio mi je da još jednom pretražimo planinu Kozjak, ali sa severne strane. Meni to nije obećavalo neki uspeh, ali sam naučio da se u ovakvim događajima ništa ne odbacuje a priori. Bio je u pravu. Kroz vetrobran helikoptera ugledali smo jedan ogroman, idealan krug očišćen od sveg rastinja, daleko ispod vrha planine, sa severne strane. Sleteli smo u blizini mesta udesa i obavili sve predviđene radnje, uključujući i pronalaženje posmrtnih ostataka pilota Milana Nikolića. Avion je u eksploziji uništen, a delovi su se razleteli u širokom krugu i na velikoj udaljenosti od mesta udesa. Mesto udesa bilo je daleko od naseljenih mesta u pustoši ali smo ipak trećeg dana pronašli jednog svedoka (nije očevidac) čobanin,koji je potvrdio da je tada vladala oluja sa grmljavinom i da je čuo eksploziju aviona koja se razlikovala po jačini od grmljavine. Još jedna pogrešna odluka direktno je doprinela da dođe do katastrofe.
Naime, u momentu poletanja okolinu aerodroma prekrili su tamni neprozirni oblaci, a komanda puka odlučila je da se poletanje i prelet vrše po parovima. Čim su piloti ušli u oblake, mladi i neiskusni pilot za složene meteorološke uslove izgubio je vizuelni kontakt sa vođinim avionom i pokušavajući da uspostavi vizuelnu orijentaciju ili ugleda vođin avion, preleće planinu Kozjak, donosi odluku da desnim snižavajućim zaokretom izbije na more i uspostavi svoju orijentaciju. Ta odluka mladog pilota bila je logična, samo je prevideo da je preleteo planinu i da je snižavanje otpočeo severno od nje. Bez vidnog kontakta sa zemljom i u pravolinijskom snižavanju u južnom pravcu leteo je pravo u ususret obroncima planine i sigurnu smrt.
Posle tri dana dva člana komisije i ja vratili smo se avionom komande RviPVO Lir-Džet za Beograd sa posmrtnim ostacima pilota Nikolića. Organima VMA predali smo kovčeg na aerodromu Batajnica koji su morali da odrade svoj deo postupaka. Ja sam zbog obaveza otišao u zgradu Komande 1. Ko RV i PVO na Banjicu. Tamo sam zatekao, iako je bilo već veče, komandanta generala Stevanovića i penzionisanog generala Stevana Roglića bivšeg komandanta RV i PVO sedamdesetih godina. Kad me je ugledao na vratima kabineta general Stevanović Božidar vidno iznenađen bez pozdrava reče: “Odakle ti ovde,što nisi dole?“
Bio sam vidno neraspoložen, ali sam mu kratko referisao da smo poslove na mestu udesa završili pa sledi izrada elaborata o katastrofi. Bio je iznenađen efikasnošću komisije. General Stevan Roglić odmah je primetio moje neraspoloženje pa je upitao generala Stevanovića o čemu se radi. Pošto smo mu general Stevanović i ja kratko objasnili šta se desilo, general Roglić se kratko obratio meni rečima:“Dok je avijacije, biće i udesa, ali leteti se mora“.
General Stevan Roglić
Na završnom dokumentu elaborata udesa komisija mora da odgovori na tri pitanja – koje su posledice, ko su krivci i koje mere se predlažu. Kada sam u određenom roku predao elaborat komandantu 1. Ko RV i PVO na uvid i potpis, nije se saglasio sa nalazom komisije u vezi sa krivicom tako da je stao u zaštitu komandanta puka koji je prvi poleteo iz Splita i naredio da i ostali krenu na poletanje. Ova priča je jedna od tri katastrofe i četiri poginula pilota iz jedinica avijacije 1.Ko Rvi PVO krajem osamdesetih godina prošlog veka.
Knjigu sa više od 90 nepoznatih priča iz letačkog života pilota RV i PVO koja već neko vreme pobuđuje interesovanje vazduhoplovaca i ljubitelja vazduhoplovstva možete poručiti na našem sajtu klikom na sliku ispod: 