ТРЕЋА АРМИЈА У ОДБРАНИ ОД НАТО АГРЕСИЈЕ
СЕДАМДЕСЕТ ОСАМ ДАНА ПАКЛА
ТРИДЕСЕТ ОСМИ ДАН ПАКЛА 30 април 1999. године

Блиски сусрет „Соколова“ са „колегама“ из НАТО-а




Текст је у потпуности преузет из књиге ТРЕЋА АРМИЈА – седамдесет осам дана у загрљају “Милосрдног анђела” генерала Небојше Павковића којем се овом приликом захваљујемо на дозволи да објавимо фрагменте из његовог ратног дневника. Ратни дневник Треће Армије можете поручити кликом на слику испод:

На Командно место „Кишница“ стижем у 8.05 часова. На улазу чека генерал Лазаревић који рапортира. Атмосфера на Командном месту је уобичајена, радна.
У вези са ситуацијом код Кошара, Лазаревић реферише да је начелник Штаба Корпуса, пуковник Живковић, на Истуреном командном месту Приштинског корпуса у Ђаковици направио „План за разбијање ШТС на објекту Раша Кошарес и за стабилизацију фронта на том делу државне границе“. Према извештајима извиђачких група, на објектима Раша Кошарес налази се око 50, Глава 30, Маја Глава 30 и у рејону Карауле „Кошаре“ око 60 терориста. Групе са погодних положаја и уз подршку авијације, контролишу доминантне објекте. Замисао пуковника Живковића је да се изненадним препадним дејствима из више праваца, уз снажну ватрену подршку, разбију терористичке групе и до 2. маја 1999. године овлада свим доминантним објектима, стабилизује и затвори државна граница.

Блиски сусрет „Соколова“ са „колегама“ из НАТО-а
(Командно место „Кишница“, 12.00 часова)

На састанку који је организован да би се извршила анализа и сагледали сви аспекти употребе 72. специјалне бригаде после одбијања ШВК да ојача ову јединицу која се на Косову и Метохији ангажује на најсложенијим и најтежим задацима и да би се избегли пропусти и неспоразуми, као у случају употрбе 63. падобранске бригаде. Поред старешина Корпуса и Армије, састанку присуствује и командант 72. специјалне бригаде, пуковник Бранислав Лукић, са најближим сарадницима,
Питам Лукића да ли је у досадашњем ангажовању било пропуста и шта је све јединици потребно за успешно извршење задатака, како предлаже.
Одговара одлучно да он и све остале старешине Команде оцењују да није било пропуста и да „Соколови“, како себе називају, добро знају своје задатке. И пуковник Лукић истиче да приликом извршавања неких задатака нису биле обезбеђене правовремене обавештајне информације и размена података од стране Команде Приштинског корпуса и јединица у чијем је распореду Бригада била ангажована. Због тога неки од задатака нису најбоље извршени јер није било времена да се у најповољнијем тренутку осујете намере специјалних јединица НАТО-а и избегну удари авијације или дејства ШТС из заседа.




Када су дошли у зону Приштинског корпуса, командант, пуковник Лукић, је инсистирао да база ове јединице буде баш на том простору на коме је тада била највећа концентрација и свакодневни напади ШТС. Тај простор је био значајан за ШТС као њен прихватни центар из Албаније. Одатле, преко села Поношевца, Јуника и Смонице пребацивали су се на простор Јабланице.
У шумама око села Јуника, Поток Морина, Доња Морина, Молић и Бровина непрекидно су биле присутне групе ШТС које су се скривале у земуницама и напуштеним кућама. У таквом амбијенту припадници 72. специјалне бригаде организовали су базу која је непрекидно била окружена терористима. Били су практично у „позадини непријатеља“.

У таквој ситуацији, која је и прави „нормалан“ амбијент у коме дејствују „Соколови“, јединица је од јула до октобра 1998. године преживела и извела велики број извиђачких и извиђачко-препадних акција и осујетила на стотине покушаја илегалног преласка државне границе и уношења наоружања и војне опреме.

Размишљање је прекинуо Лазаревић. Тражи сагласност да део 72. специјалне бригаде и даље остане у рејону село Кривеник – село Горанце – село Глобочица – Црни Камен (тт 1.093) – село Иваја – село Пустеник. Дао сам сагласност јер сам имао добре разлоге. То је „џеп“, који се „увлачи“ на простор Македоније, према Скопљу, и где је државна граница удаљена од Скопља око 10 до 12 километара. Био је значајан и интересантан за специјалне јединице НАТО-а, јер су јединице Приштинског корпуса са овог простора контролисале северни део Полошке котлине и правац који преко Граничног прелаза „Глобочица“ изводи у рејон Качаника, Дервенску клисуру и на комуникацију Скопље–Тетово, долину реке Лепенац и комуникацију Скопље – Ђенерал Јанковић – Качаник – Урошевац.




Због тога сам још пре почетка агресије, у фебруару месецу, одлучио да једна борбена група из састава ове бригаде буде распоређена на том простору. И нисам погрешио. Чим су стигли у тај рејон, „Соколови“ су постали „трн у оку“ ШТС. До сукоба је дошло 28. фебруара 1999. године. Борбе су трајале све до 2. марта 1999. године. У тај сукоб су се неочекивано укључили и специјалци НАТО-а. Сусрету је претходио инцидент када је хеликоптер НАТО-а повредио наш ваздушни простор и долетео до репетитора на објекту Црни камен (тт 1.093). После ватреног окршаја са ШТС и специјалцима НАТО, када су били окружени од стране „Соколова“, у помоћ су им прискочили посматрачи ОЕБС-а. Покупили су специјалце НАТО-а и својим џиповима, преко Качаника и прелаза „Ђенерал Јанковић“, превезли у Македонију. Тако се завршио сусрет „Соколова“ са „колегама“ из супротног табора.

Припадници 72. специјалне бригаде “Соколови” на Космету 1999.




То је и основни разлог да прихватим предлог да борбена група из 72. специјалне бригаде за сада не мења локацију. Наређујем да команде Армије и Приштинског корпуса обезбеде потребну опрему, наоружање, моторна возила и обавештајне податке. Лазаревић преузима обавезу да обезбеди непрекидну везу са Командом 72. специјалне бригаде и сва потребна средства, укључујући и одговарајућа теренска моторна возила.

Око 14.45 часова авијација је са три пројектила бомбардовала ауто-парк 252. оклопне бригаде у кругу аутобуске станице у Клини. Уништен је један тенк М-84, један вучни воз и два камиона ове јединице, као и три аутобуса „Аутопревоза“ Пећ. У нападу су повређена два припадника Војске и један полицајац.

Ефекат дејства разорног пројектила на тенк М-84 у Клини.







У „Извештају о дневним губицима су подаци да су у току дана погинула три, а рањено 25 припадника Армије.
Погинуо од дејства ОВК:
Богдановић Милан, војник из 3. моторизованог батаљона 37. моторизоване бригаде, у рејону села Чирез, код Глоговца.
Погинули од дејства авијације НАТО:
Младеновић Л. Дејан, командир одељења у извиђачко-диверзантском батаљону 72. специјалне бригаде, у рејону села Могила код Витине; Шкрпан Петар, капетан прве класе, заменик команданта извиђачко-диверзантског батаљона 72. специјалне бригаде, у рејону села Могила код Витине.
Тражим од Лазаревића да припреми извештај о условима под којима је рањено 25 припадника Армије.




Ратни дневник команданта Треће Армије Војске Југославије за 1999. годину можете поручити са нашег сајта кликом на слику испод.

Ратни дневник генерала Небојше Павковића “Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године”  можете поручити са нашег сајта кликом на слику испод.