ТРЕЋА АРМИЈА У ОДБРАНИ ОД НАТО АГРЕСИЈЕ
СЕДАМДЕСЕТ ОСАМ ДАНА ПАКЛА
ТРИДЕСЕТ ДЕВЕТИ ДАН ПАКЛА 1. мај 1999. године
Ракетирање аутобуса „Ниш-Експреса“.
Текст је у потпуности преузет из књиге ТРЕЋА АРМИЈА – седамдесет осам дана у загрљају „Милосрдног анђела“ генерала Небојше Павковића којем се овом приликом захваљујемо на дозволи да објавимо фрагменте из његовог ратног дневника. Ратни дневник Треће Армије можете поручити кликом на слику испод:
У селу Шаковица, на излазу из Тенешдолског теснаца, колона се зауставља. Не знам о чему се ради. Одлучујем да не излазимо из возила. Због народа у колони. Постоји и опасност од могућег напада ШТС са околних брда на наша возила. Људи из пратње излазе да се информишу. Неки од њих пешке крећу ка центру села. У једном тренутку настаје општа гужва. Нека возила се окрећу на путу и великом брзином се враћају ка Приштини. После десетак минута људи из обезбеђења преносе информациј да је на мосту у селу Лужане погођен цивилни аутобус и да има много погинулих и повређених људи. Наређујем возачу Драгану да се возилом „пробије“ до моста. На око 300 метара од моста заустављамо се. Двојица полицајаца регулишу саобраћај и не дозвољавају да возила приђу мосту. Објашњавају да постоји опасност од НАТО авијације. Одлучујем да до моста одем пешке. Одлука је ризична јер су околна села, Доње Љупче, Мајанце, Кисела Бања и Луг, екстремна терористичка. Био сам сигуран да у њима и у овом тренутку има терориста. И њих је привукао догађај на мосту. Људи из обезбеђења предузимају радње и поступке да заштите мене и Лазаревића. Док смо се пробијали између заустављених возила, ађутант
Мирко ме пита да ли сам у колони возила видео генерала Бојовића, начелника Штаба Цивилне заштите за Косово и Метохију, са којим сам синоћ разговарао и који ми је обећао да ће решити проблем са фабриком воде. Каже да је у возилу са породицом, супругом и две ћерке. Коментаришем да је вероватно кренуо на викенд у своје село Перане, северозападно од Подујева око два километра. Ово једино српско село у том крају окружено је најекстремнијим шиптарским селима Обранџом, Брадашом, Летанце и Горњом Пакаштицом. Због тога кажем Лазаревићу да је чудно куда то Бојовић иде са породицом. Знам одраније, када је био командант Приштинског корпуса, а ја оперативац, да је стално слободно одлазио у своје село и да никада није имао проблема. Љут сам што ми је синоћ обећао да ће решити проблем радника у фабрици воде „Шајковац“. Уместо тога, он некуд одлази. Немам намеру да му се јављам. У сусрет нам долази једно санитетско возило које, вероватно, са места трагедије одвози повређене путнике аутобуса.
Експлозија је преполовила аутобус
Призор који видим је стравичан. Тако нешто до сада нисам видео, а ни могао да замислим. На мосту стоји препознатљив аутобус „Ниш-експреса“. Тачније, задња половина аутобуса која се још дими и догорева од високе температуре пројектила авијације. У остацима аутобуса се виде изгорела и угљенисана тела несрећних путника. Са десне стране његовог остатака љуља се војна транспортна врећа. То указује да је у аутобусу било и припадника Војске. Друга, предња половина аутобуса пала је на простор између реке Лаб и пута. На све стране су делови раскомаданих тела несрећних људи која се пуше. Са места где стојим видим део људског тела који не могу да идентификујем. Личи на преврнуту овчију кожу. Претпостављам да је део желуца и црева неког од несрећника из аутобуса. На удаљењу од 50 до 100 метара су разбацане личне ствари и делови тела путника – руке, ноге са ципелама, прсти, делови главе… Све мирише на спржено месо, крв и смрт.
Стравичан призор на месту злочина
Један од полицајаца и један цивил Шиптар су сведоци ракетирања аутобуса. Објашњавају да је авион који је лансирао ракету пре тога кружио скоро сат времена изнад моста и, када се аутобус пун путника нашао на мосту, испалио је ракету у аутобус и претворио га у пламен. Полицајац каже да је око 10 – 15 људи преживело ваздушни напад, и да су одмах евакуисани. Други напад авијације био је по мосту у селу Југ Богдан и на надвожњаку у селу Врани До. Тада је погођено санитетско возило које је ишло да помогне настрадалим путницима. У том нападу повређено је једано лице из санитетске екипе. Каже да су трагедију избегли новинари који су били да сниме погођени аутобус.
По причању осталих очевидаца, аутобус је био пун путника, највише Шиптара који су из Подујевских села путовали за Приштину. До сада је утврђено да су погинула 23 путника, чија су раскомадана и угљенисана тела излетела из аутобуса. Тешко је повређено 12 путника. Међутим, тачан број настрадалих још није утврђен јер су неки од путника остали заробљени у остацима аутобуса и изгорели. Претпоставља се да је око 40 путника погинуло. Записујем регистарске таблице аутобуса НИ 297-75.
У овом злочину животе су изгубили и брат и сестра, Марија (15) и Никола Петровић (17) из Грачанице.
Док немо посматрам овај пакао, почињу да пристижу бројне ТВ екипе новинара. Згранути су призором. Неко од њих гласно коментарише да је „ово бомба-честитка НАТО-а за Први мај“. Када су угледали мене и Лазаревића, почињу да нас снимају. Неки од њих траже моју изјаву. Нисам био у стању да било шта кажем. Шаљем их код Лазаревића.
У току овога дана у јединицама Армије погинуло је шест, а рањено 12 припадника.
Погинули од авијације НАТО: Вукадиновић Зоран, војник из 211. оклопне бригаде, у рејону села Лужане, код Подујева; Грујић Живота, војник из 202. позадинске базе, у рејону села Лужане, код Подујева; Илић Мирослав, војник из 202. позадинске базе, у рејону села Лужане, код Подујева; Костић Светислава Бојан, војник из 202. позадинске базе, у рејону села Лужане код Подујева; Филиповић Стојана Божур, старији водник, из 354. пешадијске бригаде, у селу Лужане код Подујева.
Погинуо од дејства ОВК: Мајсторовић Александар, поручник, командир позадинског вода 252. оклопне бригаде, у рејону села Мрасор код Клине.
Ратни дневник команданта Треће Армије Војске Југославије за 1999. годину можете поручити са нашег сајта кликом на слику испод.
Ратни дневник генерала Небојше Павковића „Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године“ можете поручити са нашег сајта кликом на слику испод.
