Srbi u Bosni i Hercegovini – Vinko Pandurević

Опис

Pandurevićeva studija predstavlja celovitu analizu i donosi potpuno nov pristup zasnovan na činjeničnom materijalu koji proističe iz mnoštva autentičnih i originalnih dokumenata političkog, međunarodnog i vojnog karaktera. Lišena subjektivnih stavova, proizvoljnih zaključaka i pogrešnog prikazivanja činjenica, utemeljena isključivo na faktima, ona u stvari predstavlja naučni rad.

Vremenski period o kome je reč ispunjen je burnim događajima koji su doveli do potpunog slabljenja društvenih i političkih struktura, i novi interesi novih političkih snaga napali su suštinska načela dotadašnjeg sistema društvenog jedinstva. U nastupajućoj krizi nisu se mogli pronaći nikakvi zajednički ciljevi među sukobljenim stranama koje su, pored ostalog, bile ubeđene da se ti zajednički ciljevi ne mogu ni pronaći.

Analizirajući brojne dokumente, autor daje odgovor na pitanje kako je srpski narod u Bosni i Hercegovini bio prinuđen da stvori svoju Republiku i svoju vojsku. Sve odluke, koje su donosili njogovi legitimno izabrani predstavnici u organima BiH, a kasnije i u organima Republike Srpske, usvajane su kroz demokratsku proceduru, bile su otvorene, javne, miroljubive i pozivale su na kompromis. Sve te odluke ticale su se zaštite sopstvenih nacionalnih prava i interesa, bez ugrožavanja interesa druga dva naroda.

Verujem da neće proći mnogo vremena kada će ova studija postati obavezna literatura na vojnim akademijama i katedrama za istoriju.

— Milorad Vučelić

Vinko Pandurević rođen je 1959. godine u Jasiku kod Sokoca (Republika Srpska). Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Sokocu, a Vojnu akademiju kopnene vojske završio 1982. u Beogradu. Kao oficir JNA službovao je u Ljubljani (1982-1991), gde je završio postdiplomski studij sociologije. Kao oficir JNA obavljao je odgovorne dužnosti, a kao profesionalni vojnik aktivno učestvovao u ratu koji je pratio nasilno razbijanje Jugoslavije, u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini. U Vojsci Republike Srpske obavljao je dužnost komandanta brigade angažovane na gotovo svim ratištima u Bosni i Hercegovini. Tokom rata je ranjavan i više puta vanredno unapređivan, pa je kraj rata dočekao u činu pukovnika. Posle Dejtonskog sporazuma (1995) obavljao je dužnost zamenika načelnika Generalštaba Vojske Republike Srpske. U čin generala unapređen je 1997. Godinu kasnije završio je školu nacionalne odbrane, a iste godine je odbranio i doktorsku disertaciju. Autor je više knjiga iz oblasti sociologije vojske i vojne strategije i doktrine: Sociologija vojske, Socijalna ekologija, Osnovi doktrine odbrane Republike Srpske, Nacionalni interesi kao ishodište vojne doktrine, Rat u Bosni i Hercegovini i paravojne formacije.