ШЕСНАЕСТИ ДАН ПАКЛА: Кобни дан за припаднике Треће армије и тенкове

ТРЕЋА АРМИЈА У ОДБРАНИ ОД НАТО АГРЕСИЈЕ
СЕДАМДЕСЕТ ОСАМ ДАНА ПАКЛА
ШЕСНАЕСТИ ДАН ПАКЛА 8. април 1999. године

Кобни дан за припаднике Треће армије и тенкове
(Метохија, Сука Црмљан, 12.10 часова)

Овај 8. април 1999. године је најтрагичнији дан од почетка агресије. У току дана погинуло је 14, а рањено 30 припадника Армије. Уништена су четири тенка Т-55, један оклопни транспортер БРДМ-2, један противавионски топ 30/2 мм „прага“, једна аутоцистерна са горивом, једно моторно возило „пух“ и једно моторно возило „пинцгауер“.

Текст је у потпуности преузет из књиге ТРЕЋА АРМИЈА – седамдесет осам дана у загрљају “Милосрдног анђела” генерала Небојше Павковића којем се овом приликом захваљујемо на дозволи да објавимо фрагменте из његовог ратног дневника.

Одлазим у собу за одмор с уверењем да ћу успети да се одморим. У последњих 36 сати спавао сам свега осам. Зграда бившег Извршног већа Косова и Метохије била је намењена за боравак „високих гостију“. Очигледно је да дуго времена није коришћена. У свим просторијама шкрипи паркет и подрхтавају прозорска стакла. Стари резбарени намештај се расушио. Све је луксузно, али не осећам се пријатно. Скидам јакну и чизме и у оделу лежем на кревет. Грмија се тресла још два пута. У 1.30 часа са осталима напуштам зграду и идем у шуму. Други пут у 5.15 часова. Од пет ракета које су лансиране са територије Албаније, једна је пала у непосрденој близини Грмије.
Док се враћамо у зграду Команде, кажем Лазаревићу да ни претходне ноћи нисам саставио два сата доброг спавања. Одлучујем да се истуширам и да што пре кренем у обилазак јединица.
У Оперативни центар долазим у 6.20 часова. Сви већ увелико раде. Ту је и Лазаревић. Издаје задатке сарадницима. На столу ме чека јутарња кафа и мапа са документима. Придружују ми се генерали, Ђаковић и Ковачевић Слободан, и пуковници Старчевић, Савић, Радовановић и Вранић. Разговарамо о протеклој ноћи. Ђаковић прави шале на понашање појединаца приликом одласка у шуму. После десетак минута долази Лазаревић и прелазимо на озбиљније теме. Извештава да је организован наш одлазак код пуковника Делића. Каже, чекаће нас у рејону села Црмљани.
„Чекамо само на Вас, да кренемо“, рекао је.
На брзину прелиставам документа испред себе и наређујем ађутанту да их понесе са нама. Прегледаћу их у току пута. Испред Командног места већ је формирана колона. Видим Дрецуна и Магочија код челног возила. Напуштамо Грмију. Возила на великом одстојању, појединачно, пролазе кроз шиптарско насеље. Делује празно, напуштено. Међутим, знам да нас из околних кућа посматрају остављени „осматрачи“ и извештавају штабове ОВК.
На изласку из Приштине према Косово Пољу почињем да прегледам информације и документа. Прво што читам је информација о бомбардовању зграде правосудних органа Републике Србије у Београду, у Немањиној 9, после чега је избио мањи пожар.

Књиге из едиције “Ратник”, сведочења учесника и ратних команданата 1998-1999. можете поручити кликом на слику испод:

Друга информација ме шокира. Авијација агресора у времену од 0.42 до 4.50 часа са седам пројектила гађала је Касарну Прве артиљеријско-ракетне бригаде Прве армије „Миодраг Новаковић Џуџа“ у Ћуприји. Касарна је погођена са четири пројектила и том приликом је уништена зграда Команде, Стационарни центар везе 24. корпусног центра стационарних веза, Амбуланта и две гараже, после чега је избио пожар. Остали пројектили погодили су сам центар града.
Према првим извештајима, срушено је преко 800 кућа и цивилних објеката, од којих је 13 сравњено са земљом. За сада је познато да је живот изгубила једна особа, а три су повређене. У центру града порушене су и оштећене куће у главној улици, од моста на реци Раваници, „Микићевог моста“, до моста на Великој Морави. Оштећене су зграде „Електродистрибуције“, Робне кућа, Медицинске школе, спортска хала „Ада“, основне школе „Ђура Јакшић“, Гимназије, Југобанке и Фонда за ивалидско и пензијско осигурање.
Гарнизон Ћуприја није у зони одговорности Треће армије и налази се на самој граници зоне одговорности са Првом армијом. Међутим, то је град моје младости. Читам и не могу да верујем да је за два дана НАТО авијација бомбардовала два мени значајна и драга града, Алексинац и Ћуприју. Ћуприја је родно место моје мајке и град у коме сам провео дечаштво и младост. Велики број рођака, и по мајци и по оцу, живи у Ћуприји и Сењском Руднику. Почињем да верујем да НАТО планери знају „све о мени“ и да намерно то раде. Размишљам брзо и одбацујем ову могућност. Ћуприја је „град војске“ или, како је зову, „град артиљерије“. У овом граду у срцу Поморавља лоциране су две артиљеријске јединице Прве армије.

На мети НАТО авијације у 0.51 часова, била су насеља Лађевци, у околина Краљева, и Богутовачка Бања, на Ибарској магистрали. Порушене су зграде школе, Дома здравља и складишта „Југопетрола“. Оштећено је преко 100 кућа.
У 4.15 часа са више пројектила гађан је Аеродром „Поникве“ и насеље Рубница,на Златибору, које се налази испод највишег врха Торник. На мети су били и стационарна чворишта, радарска станица, Специјални завод за рехабилитацију „Чигота“ и Ски-центар. У нападу су погинула тројица цивила, а „Чигота“ је сравњена са земљом.
У Обавештајнoj информацији су подаци о спровођењу операције „Дуга“ која се односи на „спасавање избеглица“. У овој операцији, која је већ почела, ангажовано је око 1.500 војника из Италије и око 2.600 војника из САД, чије довођење је у току. НАТО предвиђа да у овој „хуманитарној војној мисији“ ангажује 8.000-10.000 војника у Албанији и Македонији.
Догађаји који су обележили претходни дан и јутро су ми познати. У Извештају Приштинског корпуса су подаци да је авијација току ноћи 7/8. априла 1999. године гађала касарне у Пећи и Призрену, без последица по људе. У нападу авијације на положаје 15. оклопне бригаде, у рејону села Орлате, југоисточно од Глоговца, погинула су два војника и рањен један официр. Том приликом уништено је борбено возило БРДМ-2.

Нападнуте су јединице Првог моторизованог батаљона 37. моторизоване бригаде у рејону села Ликовац у Дреници. Рањено је више припадника. Нема коначног извештаја.
У току ноћи ШТС су искористиле прекид ватре и извршиле нападе на положаје наших снага широм Косова и Метохије. У селу Доње Обриње, јужно од Србице, рањено је пет војника, у рејону Стари Трг један, а у општини Исток, у селу Љубижда, погинуо је један војник.
Од осталих активности у Приштинском корпусу завршено је довођење и размештај 175. одреда 175. пешадијске бригаде Нишког корпуса у рејону превоја Лисица (тт 1.015), северозападно од Приштине, са задатком обезбеђења превоја и комуникације Приштина – Лисица – село Туларе – Медвеђа.

У току дана инспекцијски тим Команде Армије врши контролу јединица Приштинског корпуса, а од 8.00 часова почиње мобилизација 175. пешадијске бригаде, 150. мешовите артиљеријске бригаде и 92. лаке пешадијске бригаде Нишког корпуса. У току је мобилизација 21. батаљона за специјална дејства Нишког корпуса.
Прегледам и пристигла наређења ШВК. Позадинско командно место издало је наређење, оп. пов. бр. 723-1, у вези са проценом оштећења војних објеката од дејства НАТО. Наређењем је регулисано: да команде позадинских база формирају комисије за процену степена оштећења војних објеката; поступак са исправним материјално-техничким средствима.
Другим наређењем ШВК – Управе за попуну, мобилизацију и системска питања, регулисан је начин прихвата–пријема и распоређивања добровољаца у прихватним центрима армија.
Међу документима су и наређења Приштинског корпуса: „Допуна Наређења о извршењу асанације бојишта“, стр. пов. бр.18-141/3. Наређењем је регулисано успостављање контакта и усаглашење обавеза структура надлежних за асанацију бојишта од људских лешева наших припадника и лешева непријатеља у граничном појасу, за шта су одговорне команде бригада, уз ангажовање војноистражних судија из Војног суда, при Команди Приштинског корпуса; за асанацију бојишта од људских лешева ван граничног појаса, на простору Косова и Метохије, за шта су одговорне команде бригада у зони своје одговорности, а надлежни органи МУП, истражне судије округа и општина и комунална предузећа или јединице радне обавезе; за асанацију бојишта од животињских лешева, убијање паса и мачака луталица и прикупљање и даљи поступак са одбеглим животињама, за шта су надлежни Управа Савезног министарства одбране за Косово и Метохију, Покрајинско извршно веће и органи власти у окрузима и општинама.




Пре поласка на пут, генерал Ђаковић моли да потпишем „Наређење за предузимање мера противваздушне заштите у јединицама“ и извештава да се од 8.30 часова очекује долазак већег таласа авијације над Косметом.
Прочитао сам „Наређење за предузимање мера противваздушне заштите“, стр. пов. бр. 3110-13 од 8. априла 1999. године, којим се регулише: организација снага за спровођење мера противваздушне заштите објеката на комуникцијама које се изводе из Ниша на Косову и Метохији и ка Пчињском округу; да се за те задатке ангажују и војнотериторијалне јединице и јединице радне обавезе; да тежиште треба усмерити на задимљавање мостова и тунела, због чега треба имати у готовости приручна средства за задимљавање; да се средства за задимљавање обезбеде из месних извора; да се код објеката који се задимљавају постави обезбеђење које даје сигнал за почетак задимљавања.
Потписујем наређење и крећем ка месту где су припремљена возила.
На излазу из зграде дочекује ме Лазаревић и каже да је поново гађан Ниш, Врање и Лесковац и да су погођене три крстареће ракете, које су изазвале пожаре код села Лужане, јужно од Алексинца; да је гађан Каменички вис, северно од Ниша, али да је наша ПВО успела да погоди пројектил код брда Виник. Једна од беспилотних летилица оборена је код Сурдулице. Одговарам да је право чудо што Дрецун не зна за обарање беспилотне летилице код Сурдулице, јер је то његов крај.
За Метохију идемо истим путем као јуче. Друга могућност не постоји. У возилу иза мене је генерал-мајор Ковачевић Слободан. У току пута видим јединице распоређене на критичним деоницама дуж комуникације. Повремено добијам информације о активностима авијације. Највећа концентрација је изнад Метохије, око Ђаковице и Призрена. На прилазу Клини чују се експлозије. Видим авионе у ваздуху изнад Ђаковице и према Пећи. Личе на рој осица које се се спремају да нападну.

Код села Крамовик, на изласку из клисуре, дочекује нас пуковник Делић са својом пратњом. Заустављамо се у оближњој шумици и излазим да га поздравим. Било је 12.10 часова. Док прилази ка нама, на лицу му видим да нешто није у реду. „Погодили су ми два тенка Т-55, код Црмљанске суке“, каже видно нерасположен. Изненађен сам. Стиже и генерал Лазаревић. По његовој реакцији схватам да га је Делић већ известио о томе. Питам Делића када се то догодило.
„Око 11.00 часова. Авиони А-10 су их ‘ухватили’ док су вршили промену положаја. Уништена је и једна ‘Прага’, а један војник је погинуо“, одговара.
Нема времена за анализу. Ситуација је тешка. Погинуо је војник, а два тенка су уништена. Имам неколико питања за Делића. Како су уништени тенкови приликом премештања положаја а настрадао је један војник? Шта је био разлог да се тенкови премештају?
Одлучујем да га то питам касније на неком безбеднијем месту. Гледам у генерала Ковачевића. Ћути и он. И њега је погодила трагична вест. Знамо и он и ја, да је Команда 549. моторизоване бригаде сигурно предузела све мере да заштити људе и ратну технику. Међутим, ово је страшан и немилосрдан рат.

Предлажем да кренемо. Авијација жестоко бомбардује циљеве на простору од Призрена до Дечана. Читав гранични појас, од Карауле „Ликен“ до карауле „Кошаре“ обавијен је прашином и димом.
„Гађају и касетним бомбама, можете да их уочите“, објашањава Делић.
„Ова ситуација не обећава ништа добро. Мислим да се нешто гадно спрема“, одговарам.
Покушавам да са овог места проценим шта је главна мета авијације. Највећи број авиона врти се око Ђаковице и Дечана. Највише експлозија је око караула „Морина“ и „Кошаре“. Имам утисак да експлодира више стотина бомби и ракета. „Стубови“ земље и дима дижу се у висину по тридесетак метара. Ништа боља ситуација није била ни на објекту Сука Црмљан (тт. 699), где смо планирали да идемо.
„Идемо у тај пакао да видим шта се дешава“, кажем одлучно.
На челу колоне је возило пуковника Делића, затим возило са његовим обезбеђењем, затим наша возила. Одстојање је око 300 метара. Код села Вранић скрећемо са асфалног пута десно према селу Бец. После два километра улазимо у атар села Рашкоц и винограде пољопривредног добра. Познајем овај терен и питам се због чега Делић не води колону директно кроз село Црмљане, по коме је и вис добио име. Вероватно избегава пролаз кроз ово екстремно шиптарско село. Из винограда улазимо у шуму и после 500 метара излазимо на сеоски пут који води у села Гргоч и Јабланицу.

На крову Метохије




(Сука Црмљан, тт. 699, 12.55 часова)

Добро познајем пут којим идемо још из марта 1998. године. Једног јутра на сваком дрвету поред овог пута осванули су залепљени плакати и леци са натписима УЧК. Тада сам предлагао команданту Треће армије, генерал-пуковнику Душану Самарџићу, да са једном борбеном групом организујемо тактичку вежбу на том правцу, поред села Јабланице и Барана, и утврдимо шта се тамо догађа. Мој предлог није прихваћен.
У подножју објекта Сука Црмљан, на месту где се колски пут одваја и води ка селу Гргоц и Жабељ, наилазимо на положај моторизоване чете 549. моторизоване бригаде. Поред пута, добро укопан и маскиран тенк Т-55. Ова чета је ојачана са тенковским водом, од којих су два данас уништена. Не видим погођене тенкове. Могуће да их је Делић већ извукао са положаја.
Крећемо према врху. Пут узак. Потиче из неког давног времена. Није одржаван и прекривен је раздвојеним камењем, због чега возила проклизавају. Према стрмој падини пут је подзидан добро обрађеним камењем. По томе закључујем да је некада био значајан и добро одржаван. Повремено гледам према Радоњичком језеру које се види као на длану. На НАТО авионе сам био заборавио. После десетак минута успона, под великим нагибом, изазимо на врх Суке Црмљан. Вис, налик на вулкан, 1998.године је био утврђено упориште терориста. Још се виде остаци ровова и заклона који опасују врх. Одатле су терористи гађали наше јединице бестрзајним топовима, минобацачима и снајперима. На њему су сада наше снаге. Видим минобацачки вод војне полиције и групу војника из моторизоване чете 549. моторизоване бригаде.
У верском објекту су камени ковчези прекривени ћилимима. Нисам знао ко ту почива, јер ме је више занимало шта се дешава у селу Јабланици. Пуковник Делић објашњава да доле, у подножју објекта, јединице Полиције изводе противтерористичку акцију.

Поглед је био предиван. Са врха се види цела Метохија. Поред језера виде се сва места и градови у Метохији: Призрен, Ораховац, планина Милановац, Клина, Пећ, Дечани, Ђаковица, Еречка Сука (тт 587), планина Паштрик и све карауле од превоја Ликен до Дечена. Сада не могу да их уочим од дима и земље, али знам где се тачно налазе.




Испод нас, северозападно, око села Жабељ, Јабланица, Мазник и Дашановац, води се борба са ШТС. Изнад нас НАТО авиони круже око тог рејона. Вероватно покушавају да виде шта се доле догађа. У самом подножју Суке Црмљан, у селу Гргоц, размештена је позадинска јединица МУП-а. Види се неколико возила и група полицајаца око њих. Пуковник Делић показује распоред снага ШТС и јединица полиције.
Док задубљени посматрамо борбу у подножју, изнад наших глава налећу два извиђачка авиона агресора. Праве круг и одлећу ка Ораховцу. После десетак минута неко из нашег обезбеђења каже : „Ено падобрана“.
Гледам у небо и после краћег времена видим падобран. Има црну куполу и више личи на велику птицу раширених крила, него на падобран. Знатно је мањи од класичног падобрана. Испод куполе виси неки предмет налик на цев.
„То је локатор. НАТО је открио нас или МУП доле испод нас“, упозорава Дрецун, који двогледом посматра лет падобрана који се спушта лагано , правећи спиралне кругове. У једном тренутку је изнад наших глава, на висини од око 1.500 метара. Затим прави заокрет и лети ка селу Јабланица.
Неко од присутних предлаже да га обори наша ПВО. Нисам одобрио, јер би то привукло пажњу авијације. Предлажем да сачекамо где ће се спустити. После неколико минута падобран се спушта у село Гргоц. Тачно у рејону распореда позадинске јединице МУП-а.

Пуковник Делић радио-везом упозорава неког од старешина МУП-а о спуштању падобрана са локатором. У селу настаје општа трка и потрага за њим. Коначно, полицајци га проналазе и уништавају локатор. Због опасности да је локатор већ доставио податке авијацији, наређујем да напустимо локацију. Упозоравам Делића да авијација може бомбардовати и Суку Црмљан и да треба привремено склонити јединице са положаја. Кажем да даљи обилазак у овој ситуацији може да угрози и јединице и нас. ”Очигледно да је авијација открила да се нешто дешава на овом простору. Сада треба предузети мере да се јединице заштите. Доћи ћемо поново за неколико дана”.
Почињемо да се спуштамо низ падину. Идемо пешке до места где се налазе возила.
Спуштање возилима низ падину Суке Црмљан је теже него успињање. Возач Драган једва обуздава „Чироки“ који једноставно клизи као по леду преко камених плоча које измичу испод точкова. У подножју брда поздрављамо пуковника Делића. Лазаревић му издаје наређења за даљи рад. На путу, усред винограда, у сусрет нам долази колона моторних возила МУП-а. Празна су. Вероватно иду да превезу јединицу Посебних јединица полиције, после акције у Јабланици. Упозоравамо их на опасност. У моменту док се укључујемо на асфалтни пут, код села Меће, из правца Призрена долећу четири авиона и одмах изнад наших глава ракетирају колону полицијских возила. Видим да возачи напуштају возила и беже у заклоне. Неколико возила су погођена и у пламену. Због опасности да могу гађати и нашу колону, возачи повећавају одстојања и брзину. Бацим поглед на Суку Црмљан. Авиони агресора испалили су више пројектила. Сва је у диму. Питам се да ли се са ње повукла Војска и МУП.

У току пута кроз Крамовачку клисиру очекујем напад авијације и на нашу колону. Немоћан сам да било шта предузмем. Једноставно, препуштам се судбини. На раскрсници код Клине, где се одваја пут за село Волујак, наилазимо на застој и гужву на путу. Возила стају не смањујући одстојање у колони. После пет-шест минута излазим из возила, а то чине и Лазаревић, Ковачевић и остали. Идем ка месту где се зауставила колона.
На око 100 метара види се густ црни дим и возило у пламену. Дим је од гума које горе. Препознајем ауто-цистерну за воду АБХО. Потпуно је уништена. Неколико војника и један заставник покушавају да помере остатке возила са пута. Када нас је угледао, заставник прилази Лазаревићу. Извештава га да је око 14.30 часова извршен авио удар по Одељењу за деконтаминацију 52. батаљона АБХО и да је у питању био авион А-10. На трави поред пута је покривено тело погинулог војника, Ранђеловић Зорана. Прилазимо несрећном младићу и одајемо почаст војничким поздравом. У овом нападу су рањени водник Зеранђанин Југослав и војници, Илић Ненад и Јовановић Мирослав.
„Створили су се изненада. У тренутку. Чули смо брујање мотора, али нисмо видели авионе. И одједном пакао“, објашњава заставник. „Рањене смо пре неколико минута упутили у Пећку болницу“.
Остали војници који су се ту затекли делују прибрано и одлучно Генерал Лазаревић издваја заставника са стране и разговара са њим.
Пре него што смо наставили пут, позивам Лазаревића да пређе у моје возило. У току пута разговарамо о свему што се данас догодило. Закључујемо да авијација до сада није дејствовала оваквим интензитетом и да се из тога нешто „ваља“. Ово би могао бити увод у почетак копнене агресије.




Тек на улазу у Косово Поље Лазаревић ми каже да је авијација погодила још два тенка Т-55, у Дреници. „Тенкови су из 37. моторизоване бригаде. Уништена је и једна аутоцистерна пуна горива и ‘Пинцгауер“. Када сам помислио да је завршио, каже: „У нападу је погинуло осам припадника бригаде, међу којима и командир извиђачко-диверзантске чете 37. моторизоване бригаде“. Ћутим. Не знам шта да кажем.
„Ово је црни дан за наше људе и тенкове.У једном дану погинуло је, за сада, десет припадника и уништенасу четири тенка“, одговарам с тешком муком. После неколико минута ћутања питам Лазаревића како се то догодило. Није имао тачну информацију Каже да се још није чуо са пуковником Диковићем и да је извештај добио од Оперативног центра Приштинског корпуса око 13.00 часова.

„Тада смо били на Суки Црмљан. Нисам хтео да Вас извештавам док не добијем проверену и потпуну информацију“.
Ћутим и размишљам како да реагујем. Као да сам заборавио да је у току страшан и непредвидљив рат и да у њему људи гину у сваком тренутку.
„Нажалост, не можемо сачувати сваког војника и старешину, али морамо учинити све да губици буду што мањи. То, Лазо, од нас двојице и команданата на терену, највише зависи. Морамо хитно да реагујемо. Мислим да је било пропуста у командовању. Потребно је утврдити шта су радили тенкови у Дреници? Да ли су били лоше маскирани и да ли су се кретали без потребе? Морамо хитно упозорити све команданте на ове догађаје“.
Генерал Лазаревић није ништа одговорио.
На Командном месту „Грмија“ дочекује нас неуобичајена гужва. Чекао се наш повратак. Вероватно због догађаја који су се десили у Метохији и Дреници. У Оперативном центру Приштинског корпуса група оперативаца окупљена је око рачунара.
„Знамо све“, каже им Лазаревић, и тражи везу са пуковником Диковићем, командантом 37. моторизоване бригаде. Начелник кабинета, пуковник Савић, даје ми извештај о погинулима и рањенима. На списку је 10 погинулих и 30 рањених припадника Армије, до сада.
„Овај 8. април је црни дан за нас“, прокоментарисао сам податке из извештаја.
Чекам да Лазаревић прикупи све податке о догађајима. Морам да известим Врховног команданта и ШВК о губицима. После десетак минута Лазаревић реферише о детаљима и околностима насаталих догађаја, генерал-пуковнику Ојданића. Расположен је и срдачан. Закључујем да не зна ништа о губицима. Каже ми да је добро што сам се јавио. Каже: „Мислио сам да те назовем да сутра дођеш горе, да се видимо”.
Реферишем детаљно шта се догодило и објашњавам шта сам све предузео на заштити јединица. Расположење и глас му се мења.
„Шта можеш, Нешо. Биће још таквих тренутака. Ово је тежак и суров рат. Важно је да сте предузели све мере. Остало је судбина и срећа“, каже.




Одговарам да имам неке захтеве за њега, односно ШВК. О томе ћемо сутра.
„Не, пошаљи телеграм одмах сада да ми то до сутра решимо“, одговара.
„Имам предосећај да се на Космету нешто спрема. Потребне су ми хитно нове информације. Молим да ми Крга пошаље све што има о намерама и активностима НАТО-а“.
„Добићеш што пре све што имамо“, обећева ми.
Прекидамо разговор, а да ми није рекао зашто ме зове у Београд. Не знам шта треба да припремим за састанак у ШВК.
Позивам генерала Ђаковића и тражим да прикупи сва документа за потпис. Кажем му да сутра путујем за Београд и бићу одсутан дан или два. Ђаковић већ има код себе документа за потпис и другу пошту.
Потписујем документа: „Молбу да ШВК одобри извршење показног грађања за војнике и војне обвезнике из ручног бацача РБ Р-64 мм, са 300, и РБ Р-90 мм, са 190 контејнер“; „Молбу Команди РВ и ПВО за ангажовање 119. хелиоптерског пука 172. Авио- бригаде и 98. ловачко-бомбардерског пука за противдеаснтну борбу у Лесковачкој котлини“; „Захтев ШВК да се јединицама Треће армије испоручи 20 тона јетрене паштете и 80 тона месног нареска од предузећа ‘Јухор’; да се повећа следовање цигарета припадницима Треће армије на 20 комада“. Када сам завршио, Ђаковић ме извештава да има докумената у раду и да ће их доставити касније. Наређујем му да прикупи све информације и податке о досадашњем току НАТО агресије и активностима јединица Треће армије..
Лазаревић ми реферише да су тренутно у прекиду све везе са јединицама Корпуса због оштетећења антенског стуба Стационарног чворишта везе „Бутовачки брег“ и разделника „Телекома“ у Приштини и да се интензивно ради на решавању овог проблема. Везе према Београду и Нишу су у функцији. Извештава ме да је издао наређење о препотчињавању Војног округа Приштина и 202. позадинске базе Команди Приштинског корпуса .
На Дневнику РТС-а су стравични подаци о бомбардовању градова у СР Југославији и информација да државно и војно руководство процењују да ће НАТО интензивирати нападе. Очекује се даље разарање инфраструктуре у циљу смањења одбрамбених потенцијала и стварања услова за извођење нападне операције на копну. Упоредо са извођењем операције ваздушних удара, НАТО ангажује своје капацитете на збрињавању шиптарских избеглица у Македонији и на тај начин појачава утисак о великој „хуманитарној катастрофи“.
У саопштењу Информативне службе наведено је да још увек не постоји сагласност свих земаља, чланица НАТО-а, око евентуалног ангажовања копнених снага.




У току дана одржана је седница Савезне владе, којом је председавао премијер Момир Булатовић, после које је дато заједничко саопштење са Владом Републике Србије у коме је, између осталог, наведено:

„Снаге безбедности прекинуле су офанзивна антитерористичка дејства и на Косову и Метохији је завладао мир. На основу тога, као и поводом сусрета председника Слободана Милошешевића и др Ибрахима Ругове, отворен је процес повратка расељених лица на Косово и Метохију, претежно албанске националности. Управо када је почела стабилизација прилика и повратак избеглица, десио се варварски напад на сам центар Приштине и на низ других цивилних објеката на Косову и Метохији. Ово несумњиво доказује да удари НАТО пакта имају за циљ да нанесу штету цивилима и да прекину процес споразумевања и дијалога Срба и Албанаца. Злочиначка делатност НАТО-а усмерена је, дакле, против свих оних који теже заједничком животу, миру, слози и разумевању. Савезна влада понавља апел свим грађанима Косова и Метохије да не напуштају земљу, да заједнички живе и сарађују и да се тако јединствени супроставе бомбама које убијају независно од националне припадности и руше материјална добра, стварана деценијама заједничког живота и рада на Косову и Метохији.“

У коме Влада СР Југославије:

„Позива све грађане Косово и Метохије да упркос бомбама, пројектилима и другим товарима смрти којима НАТО пакт засипа Космет и целу територију СР Југославије, не напуштају своје куће, свој завичај и своју државу. Пре НАТО агресије на Косову и Метохији није било избегличких колона, збегова, рушевина и запаљених кућа, није било ничег што је посећало на хуманитарну катастрофу.
Агресор је желео катастрофу и произвео је катастрофу, да би му последице његове катастрофе, накнадно, у светском јавном мњењу, послужиле као оправдање саме агресије и злочина. Влада СР Југославије посебно позива косметске Албанце да не одлазе, него да и у несрећи будемо заједно и да помогну да агресија престане што пре. Само за терористе и убице у Републици Србији и СР Југославији нема места. Снаге одбране и безбедности СР Југославије и Србије највећи су браниоци и заштитници свих грађана и свих националних заједница на Косову и Метохија, каже се у апелу Владе СР Југославије.“

После Дневника чуо сам се са породицом. Било им је досадно, јер су били једини гости у хотелу „Бреза“, и нестрпљиви су када ћу да дођем. Најупорнији је био мој мали син, Вук, који није знао шта се све догађа. Њему сам обећао да ћу доћи што пре јер сам на уму имао могућност да у повратку из Београда свратим у Врњачку Бању. Покушао сам да се чујем и са кћерком Маријом у Београду, али је нисам добио на кућни телефон.




После Дневника припремам документа и личне ствари које ћу понети у Београд. У собу улази генерал Ђаковић. Предаје ми борбени извештај Приштинског корпуса за данашњи дан и још два документа за потпис. Прегледам наређења пре него што их потписујем. Једно се односи на предузимање мера за спречавање заразе међу животињама и њихово пребацивање на подручја где нема ратних дејстава. Наређење је важно јер сам запазио да стада напуштене стоке, крава, оваца и коња, лутају просторима Космета, без хране и воде. Другим је регулисано предузимање мера на отклањању уочених слабости у понашању припадника неких јединица Приштинског корпуса.
У преамбули је наведено да су се дејствима авијације по колонама и појединачним возилима повећали губици и да је према запажањима Команде Армије основни разлог за то опуштено понашање појединаца и јединица које нису непосредно ангажоване у борбеним дејствима, које не спроводе прописане мере, посебно због слабог маскирања, утврђивања, и непотребног груписања борбених средстава и моторних возила.
Други разлог је што неке јединице нису предузеле мере за заштиту објеката од посебног значаја, нарочито мостова итд.
Ради отклањања уочених слабости и предузимања неопходних мера за елимисање губитака у јединицама Армије и ефикаснију заштиту објеката од посебног значаја, у тачкама 5, 6. и 7. наређено је да се предузму мере: да се војнички изглед војника и старешина и маскирна дисциплина свих, а посебно позадинских јединица, доведе на захтевани ниво; да се обезбеди прописана одећа, обућа и друга неопходна војна опрема за све припаднике Армије, а посебно за лица из резервног састава; да се непосредним увидом утврде пропусти у асанацији бојишта, обезбеди правовремено евакуисање погинулих припадника ВЈ, обавештавање породица и неопходних средства за транспорт посмртних остатака, у складу са одредбама Правила службе ВЈ.




До поноћи због ваздушне опасности два пута напуштам Командно место и склањам се у шуму. Разговарам са Лазаревићем и осталима о начину дејства авијације. Слажемо се да су НАТО планери „побеснели“ и немоћни да остваре своје циљеве у планираном року. Због тога интензивирају и још бруталније нападају, да би, поред осталог, сачували ШТС од уништења и заплашили народ и државно руководство. Истовремено, „хуманитарним акцијама и збрињавањем избеглица“ на територији Албаније концентришу снаге за извођење копнене агресије.
користи прилику и информише да НАТО ствара коалицију од пребеглих припадника ШТС са Космета, албанских добровољаца из читавог света, белосветских плаћеника, легионара и Оружаних снага Албаније и припрема њихово упућивање на Космет.
Закључујемо да није могуће да НАТО нема информације да су ШТС пред уништењем и у расулу, да планираног прихвата НАТО снага на Косову и Метохији неће бити. Припадници Треће армије и Приштинског корпуса спремни су да одбију сваки напад. Уместо операције „блиц-криг“, НАТО већ петнаест дана узалудно бомбардује празне зграде и објекте, лажне положаје јединица, привредне објекте и цивилне зграде. Несхватљиво је да НАТО, са техником којом располаже, није у могућности да прикупи информације о стварним ефектима своје досадашње кампање. Немоћна да уништи наше снаге на Космету, стоструко војно надмоћнија Алијанса почиње да свој бес искаљује на цивилним и привредним објектима.
Разарењем инфраструктуре фабрика, мостова, пруга, енергетских постројења … настоји да прекине комуникације, заустави производњу и спречи снабдевање становништва. На тај начин намерава да уништи наш народ и државу. Рушењем фабрика практично десетине хиљада људи остаје без посла и без средстава за живот. Поред тога, из дана у дан пројектили падају на градове, села, породичне куће и болнице.
Пилоти гађају избегличке кампове, викенд насеља, возила у покрету, убијају цивиле, чак и децу. Нису поштеђене ни бебе. Њиховом „Милосрдном анђелу“, који је најпрљавији рат до сада забележен у историји ратовања, ништа није свето. На крају информише да је на путу Скопље–Ђенерал Јанковић, код македонске Карауле „Блаце“, дошло до сукоба македонских граничара са припадницима ОВК. У сукобима је рањен један македонски граничар који је од последица подлегао.




Генерал Ђаковић нас подсећа да су од 24. марта 1999. године до данас срушене и разорене скоро све највеће српске фабрике: „Застава“ у Крагујевцу; Хемијска индустрија „Милан Благојевић“ у Лучанима; ДИН, дуванска индустрија у Нишу; МИН, машинска индустрија у Нишу; фабрика пумпи „Јастребац“ у Нишу; „Слобода“ у Чачку; фабрика авиона „Утва“ у Панчеву. Оштећено је на десетине других фабрика.
„Само неколико последњих дана“, информише Ђаковић, „гађана су многа насеља широм Србије: Београд, Врање, Ниш, Куршумлија, Крагујевац, Алексинац, Крушевац, Прокупље, Сурдулица, Богутовац, Биљановац, Краљево, Ваљево, Ћуприја, Параћин, Бор, Нови Сад, Сомбор, Лесковац, Смедерево, Земун, Сремска Митровица, Бољевац и друга. Неки од ових градова гађани су и по неколико пута. На Косову су гађани сви градови више пута, а поред градова, гађано је и око стотину села“.
Генерал Лазаревић подсећа да авијација користи пројектиле са осиромашеним уранијумом и да до сада знамо да су гађане јединице у Метохији и на југу Србије око Врања, Бујановца и Прешева. Нагласио је да за петнаест дана агресор није успео да нанесе значајније губитке јединицама Корпуса и да је тек данас успео да уништи четири тенка Т-55 и да на једном месту убије десет припадника Корпуса. Није успео да уништи ниједно поседнуто командно место и јединицу на положају. „Могуће је да Вас због тога и зову у Београд, да информишу о даљим намерама НАТО-а“, рекао је своје мишљење.
Закључио сам да је боравак у шуми био користан и да смо разговарали о значајним питатањима, важним за понашање у наредним данима.

На Командном месту непосредно пре поноћи прегледам извештај о губицима у јединицама Армије. Овај 8. април 1999. године је најтрагичнији дан од почетка агресије. У току дана погинуло је 14, а рањено 30 припадника Армије.
Погинули су: Алексић Томо, војник из 37. моторизоване бригаде, од дејства авијације у рејону села Гoрњe Обриње; Бандур Михајло, војник из 37. моторизоване бригаде, од авијације у селу Горње Обриње; Бундало Раде, војник из 37. моторизоване бригаде, од авијације у селу Горње Обриње; Глишић Милорад потпуковник, заменик команданта 52. батаљона везе Приштинског корпуса, од дејства ОВК на путу Приштина-Медвеђа; Грубор Синиша, војник из 15. оклопне бригаде, од дејства авијације у селу Орлате, код Малишева; Деспић Миломир, војник из 37. моторизоване бригаде, од дејства авијације у селу Горње Обриње; Драгањац Ивица, војник из 115. оклопне бригаде, од дејства авијације у селу Орлате код Малишева; Живковић Мирко, старији водник из 37. извиђачке чете 37. моторизоване бригаде, од дејства авијације у селу Горње Обриње; Крстић Т. Ненад, војник из 52. батаљона везе Приштинског корпуса, од дејства ОВК на путу Приштина-Медвеђа; Петровић Дејан, војник из 37. моторизоване бригаде, од дејства авијације у селу Горње Обриње; Ранђеловић Милана Зоран, војник из 52. батаљона АБХО Приштинског корпуса, од дејства авијације у рејону села Волујак код Клине; Станковић Ивица, капетан прве класе, командир 37. извиђачке чете 37. моторизоване бригаде, од дејства авијације у селу Горње Обриње; Топличанин Милован, војник из 7. пешадијске бригаде, од дејства ОВК у рејону Љубижда код Истока; Тотић Мирослав, војник добровољац из 37. моторизоване бригаде, од дејства авијације у рејону села Ликовац, код Глоговца.
Уништена су четири тенка Т-55, један оклопни транспортер БРДМ-2, један противавионски топ 30/2 мм „прага“, једна аутоцистерна са горивом, једно моторно возило „пух“ и једно моторно возило „пинцгауер“.
Пре одласка на одмор наређујем Ђаковићу да до 5.00 часова, пре мог поласка за Београд, припреми информацију за реферисање у ШВК.
Пред зору, око 3.30 часова, поново сигнал ваздушне опасности. Не излазим из објекта, без обзира на инсистирање људи из обезбеђења. Олучио сам да искушам судбину.

Ратни дневник команданта Треће Армије Војске Југославије за 1999. годину можете поручити са нашег сајта кликом на слику испод.

Ратни дневник генерала Небојше Павковића “Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године”  можете поручити са нашег сајта кликом на слику испод.