ТРЕЋА АРМИЈА У ОДБРАНИ ОД НАТО АГРЕСИЈЕ
СЕДАМДЕСЕТ ОСАМ ДАНА ПАКЛА
СЕДАМДЕСЕТ ТРЕЋИ ДАН ПАКЛА, 4. јун 1999.
РАТНИ ДНЕВНИК ТРЕЋА АРМИЈА – седамдесет осам дана у загрљају “Милосрдног анђела” генерала Небојше Павковића можете поручити позивом на телефон 060-528-18-88 или кликом на слику испод.
Договор је постигнут, зашто смо почели рат?
(Београд, Вила „Бокељка“, 10.15 часова)
Војни полицајац на пријавници без заустављања пропушта возило. У вили „Бокељка“ већ су генерали Ојданић, Марјановић, Ковачевић, Пантелић и командант РВ и ПВО, Смиљанић.
Уз кафу чекамо долазак председника Милошевића. Улази тачно у 10.05 часова, у пратњи председника Србије, Милутиновића. Поздравља нас и предлаже да састанак, због врућине, одржимо ван објекта. Прелепи платан и хладовина око њега били су добро место за то.
Председник Милошевић одмах саопштава због чега је сазвао састанак и информише о резултатима разговора са званичницима Европске уније и Русије. Понавља све што сам већ чуо у средствима информисања, а посебно наглашава да прихваћени документ обезбеђује прекид бомбардовања и гарантује суверенитет и територијални интегритет СР Југославије, а решавање косовске кризе преноси у Уједињене нације. Истиче да се прихватањем принципа за разрешење кризе спречава даље деловање терористичких и сепаратистичких снага. Објашњава да је тачком 10. документа предвиђена израда Плана повлачења Војске и полиције са Космета и долазак мировних снага под окривљем ОУН. У том тренутку изнад наших глава пролама се страховита експлозија, од које се већина присутних тргла. Појединци су пребледели, а већина се видно узнемирила. Експлозија, која ми је деловала више као удар грома, него као експлозија пројектила, била је толико јака да су се прозори на згради затресли. Не знам шта се догодило јер нисам чуо звук авионског мотора. Неко од присутних коментарише да је бомбардован неки циљ у непосредној близини. Командант РВ и ПВО, генерал-потпуковник Смиљанић, одлази да провери шта се догодило. Чују се разни коментари да смо мета напада авијације и да треба да променимо локацију. Председник Милошевић је миран и не показује знаке страха, за разлику од неких присутних. Генерал Смиљанић се брзо враћа и извештава Милошевића да је авион НАТО-а пробио звучни зид изнад Београда и да нема опасности. Председник, на њему својствен начин, приговара команданту РВ и ПВО и начелнику ШВК да је „недопустиво да наша ПВО није на време открила и упозорила на присуство непријатељских авиона у ваздушном простору изнад Београда“.
Нико од „прозваних“ не одговара на Милошевићеву примедбу. Он наставља да говори да ће у току дана добити текст предлога Војнотехничког споразума и да ће већ од сутра почети преговори по питањима из предлога. Када Споразум буде потписан, уследиће доношење Резолуције Савета безбедности УН. Наглашава да ће разговорима бити решена питања о динамици извлачења јединица са Косова и Метохије и доласка међународних снага, односно контигента снага УН. Наређује да тим ШВК буде спреман да по подне реферише о ставовима у вези са предлогом Војно-техничког споразума. Говори и о могућем саставу наше делагације за вођење Војнотехничког споразума. Предлаже да ја будем на челу делегације, „јер најбоље познајем ситуацију на Косову и Метохији“ и да у тиму из Треће армије буду и генерали Ђаковић и Младеновић. Када је завршио, јављам се за реч и молим да објасни да ли долазак међународних снага предвиђа да НАТО управља Косметом после повлачења наших снага? Мислим да није очекивао ово питање. Одговара: „Договором и документом предвиђено је међународно безбедоносно присуство војних снага, уз учешће НАТО-а, које ће бити распоређене под уједињеном командом. Истовремено ће бити успоставњена привремена администрација која ће обезбедити народу на Косову и Метохији да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије.”
НОВУ КЊИГУ О ЈУНАЧКОМ ОТПОРУ ВОЈСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ТОКОМ БОРБИ НА КОШАРАМА И ПАШТРИКУ МОЖЕТЕ ПОРУЧИТИ КЛИКОМ НА СЛИКУ ИСПОД:
Све ми је јасно и не желим да се упуштам у „полемику“ у вези са овим питањем. Због тога молим да будем изостављен из делегације за вођење преговора. Као разлог наводим да сам командовао одбраном Косова и Метохије и југа Србије и због тога нисам у стању да разговарам о уступању дела наше територије, односно дела зоне одбране Треће армије. Посебано, што не желим да се сретнем и да разговарам са командантом снага НАТО, генералом Џексоном, јер би то личило на капитулацију Треће армије, а Армија не капитулира. Кажем да су „војници и старешине Армије херојском одбраном, уз велике жртве, спречили да и један страни војник крочи на нашу територију, а снаге НАТО заузму и педаљ наше земље“, и објашњавам да моје учешће у преговорима и потписивању споразума не би било добро ни за војнике и старешине којима сам командовао, а ни за жртве. Ако Армија добије наређење да се повуче са Косова и Метохије, то не значи да је изгубила овај рат. „Ми смо морални победници у овом сукобу, јер смо спречили да НАТО оствари постављене циљеве и нисмо дозволили заузимање територије Косова. Сачували смо животе наших људи и ратну технику“, кажем на крају излагања.
Захтев за изузеће из Тима за преговоре тражи и генерал Младеновић.
Председник Милошевић је ћутао и слушао. Мислим да је разумео моје аргументе. Каже да ће о шефу делегације за преговоре одлучити Врховна команда. Слаже се са оценом да Трећа армија није побеђена у овом сукобу и одаје признање свим припадницима. Када је завршио, кажем: Господине председниче, војници и старешине Треће армије, а посебно Приштинског корпуса, могу да издрже још оволико дана, а до тада ће НАТО одустати од бомбардовања. Погледао ме је и каже: Верујем Вам, генерале, да ви можете, али више не може Србија и грађани Србије.
Реагујем емотивно и одговарам: „Па што смо онда почињали?” Прострелио ме погледом. Не одговара. Први пут га видим љутог. Тражи да реферишем о предлогу за извлачење јединица са Косова и Метохије и о проблемима размештаја јединица Приштинског корпуса ван територије Косова.
Предлажем да о тим питањима реферише помоћник за позадину Армије, генерал-мајор Младеновић. Прихвата, а затим пажљиво слуша излагање. Генерал Младеновић реферише по истим питањима о којима смо разговарали у колима за време пута. Када је завршио, Милошевић пита колико дана је потребно да се изврши извлачење јединица према овом Младеновићевом предлогу. Он одговара: „30 до 45 дана“. Председник размишља, а затим одговара „да ћемо бити задовољни ако добијемо и десет дана“. Одмах реагујем и кажем да је то немогуће. Затим постављам питања: Када ће престати бомбардовање да би јединице почеле припреме? Из којих ће земаља, чланица НАТО-а, бити јединице у саставу „мировног контигента“? Да ли је могуће да се „изборимо“ да у састав ових снага не буду војници из земаља које су нас бомбардовале? Како поступити са војницима и старешинама који су са територије Косова и Метохије, а налазе се на ратном распореду у јединицама на Косову и Метохији? и др.
Председник Милошевић коментарише да су питања добра, али да још нема одговоре на њих. Ова и друга питања ће се решавати на разговорима о војнотехничким питањима, а одговоре ће припремити ШВК. Оцењује да припаднике Треће армије у наредним данима чека још једна важна „операција“ – извлачење јединица са Косова.
Наређује да ШВК, у сарадњи са Командом Треће армије, разради „План извлачења јединица“ и „План њиховог размештаја ван Косова.
За реч се јавља командант РВ и ПВО, генерал Смиљанић, и говори о проблемима извлачења својих јединица: 311. средњег самоходног ракетног пука, 492. ваздухопловне базе, 83. ловачког авијацијског пука и Прве чете 13. батаљона ВОЈИН. Предлаже да ове јединице буду у саставу маршевских ешелона Приштинског корпуса у току повлачења. Предедник прихвата овај предлог.
На крају наређује да Команда Треће армије и Приштинског корпуса обезбеде техничке и безбедносне услове и места за преговоре, који ће се одржати у селу Блаце, на територији Македоније, око 1,5 километар источно од Ђенерал Јанковића.
Знам да се у том селу налази јединица УНПРЕДЕП-а из француског контигента, намењена за прикупљање обавештајних података и електронско извиђање. Контејнерско насеље са репетитором могло се уочити са наше Карауле „Ђенерал Јанковић“.
После завршеног састанка, док идемо према вили, председник ме пита какво је стање у јединицама на Косову и Метохији и да ли је решен проблем са дезертерима; шта се дешава на граници према Албанији; како су Лазаревић и остали. Одговарам кратко и прецизно.
Међутим, схватам да је недовољно информисан о догађајима на Паштрику и операцији „Стрела“. У неколико реченица га информишем о драматичним догађајима последњих десетак дана на државној граници и нападу копнених снага НАТО на Паштрику. Ништа не преувеличавам, али му кажем да је простор око Карауле „Горожуп“ сравњен са земљом и да изгледа као месечева површина. Посебно је био изненађен када је чуо да је на тај простор бачено више стотина различитих пројектила, неколико десетина касетних бомби и да је у нападима погинуло на стотине терориста и плаћеника. Признаје да из информација које добија није стекао утисак да је ситуација тако тешка и драматична. Не пропуштавам прилику да га информишем о хероизму војника и старешина Првог моторизованог батаљона 549. моторизоване бригаде и Другог моторизованог батаљона 125. моторизоване бригаде, команданата Делића и Живановића, више десетина добровољаца, међу којима има и Руса. Кажем да већ месецима воде тешке, свакодневне, борбе са терористима и одолевају нападима авијације. Наређује да забележим све догађаје и људе који учествују у одбрани на Паштрику.
Приликом руковања на растанку понавља да га „слободно“ назовем ако има потребе и „замолио“ ме да поздравим Лазаревића, све старешине и војнике које срећем, а посебно пуковнике Делића и Живановића и њихове старешине и војнике.
Разговарам и са начелником ШВК, Ојданићем, у вези са обезбеђењем места разговора двеју делегација у селу Блаце јер се оно налази у Македонији. Објашњава да ће то бити регулисано између две државе и делегације НАТО-а и да ће неко прихватити наше људе на граничном прелазу.
Користим прилику да поновим да поједине старешине из екипа ШВК које обилазе једининице на Косову и Метохији праве проблеме јер дају разна обећања војницима и стрешинама која се не реализују. Наводим пример 125. моторизоване бригаде чијим је војним обвезницима члан екипе из Управе за информисање и морал обећао војним да ће бити „замењени“ са војним обвезницима из Краљева, али по том питању није ништа учињено. Такође припадницима ове јединице нису дати ни одговори на питања која су постављали. Због тога војни обвезници свакодневно реагују и траже да се обећања испуне. Начелник ШВК обећава да ће предузети мере да се спрече овакве појаве.
Одмах по изласку из „Бокељке“ генерал Младеновић креће за Ниш. Ја зовем Лазаревића. Није сачекао да му се обратим, већ ме „бомбардује“ питањима: „Шта је било? Да ли се корпус повлачи са Космета и ко долази? Када престаје бомбардовање?“
Ратни дневник команданта Треће Армије Војске Југославије за 1999. годину можете поручити са нашег сајта кликом на слику испод.
Ратни дневник генерала Небојше Павковића “Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године” можете поручити са нашег сајта кликом на слику испод.