ТРЕЋА АРМИЈА У ОДБРАНИ ОД НАТО АГРЕСИЈЕ
СЕДАМДЕСЕТ ОСАМ ДАНА ПАКЛА
СЕДАМДЕСЕТ ОСМИ ДАН ПАКЛА, 9. јун 1999.
РАТНИ ДНЕВНИК ТРЕЋА АРМИЈА – седамдесет осам дана у загрљају “Милосрдног анђела” генерала Небојше Павковића можете погледати и поручити кликом на линк испод
Смишљена подвала – преговори за мир
(Истурено командно место Нишког корпуса „Врањска Бања“, 18.05 часова)
На улазу у Врањску Бању чека ме патрола војне полиције Нишког корпуса и води према згради у којој је Истурено командно место Нишког корпуса. На улазу ме дочекује генерал Николић, са групом старешина команде Корпуса, и предаје рапорт. Каже да нема промена у јединицама Корпуса и да авијација до сада није дејствовала по циљевима у зони. Дочекује ме група старешина и цивилних лица из састава Тима ШВК, који води разговоре на Аеродрому „Аџитепе“ код Куманова. Не познајем никог од њих и са сваким се рукујем. Ради се о оперативцима, операторима на средствима везе, преводиоцима и припадницима јединице за обезбеђење. Обилазим Оперативни центар. У радној просторији Тима ШВК, осим неколико карата и прегледа на паноима, нема других документа. На једној од карата уцртана је административна линија између Космета и Србије и граница будуће Копнене зоне од пет километара и ваздушне од 25 километара. Необично ми је то што видим да је граница Копнене зоне уцртана источно од Прешева, Бујановца и Врања, јужно до Сијаринске Бање и Медвеђе, западно до Куршумлијске Бање и Куршумлије и јужно од Брзећа и Јарма на Копаонику. Граница Ваздушне зоне безбеднисти је још „драматичнија“, јер дубоко задире у унутрашњост Србије. Обухвата Прешево, Бујановац, Врање и Врањску Бању и протезаће се западно од Владичиног Хана, јужно од Вучја и Лебана, западно од Бојника и Белољина и обухватаће Блаце и Брус.
Потписивање Војнотехничког споразума у Куманову, 9. јун 1999. године. На слици: генерал Мајк Џексон, Небојша Вуковић, генерал Благоје Ковачевић, генерал Светозар Марјановић и генерал Обрад Стевановић .
То што видим не допада ми се. Кажем Николићу: „Ко ће ово да обезбеђује, мој Ниџо. Опет ми. Направићемо границу на својој земљи. Прво ће бити осматрачнице и патроле, па базе и на крају неки ‘добар’ Србин прихватиће да се на тим линијама изграде карауле. Разговараћемо на ову тему за неку годину, видећеш.“ „Ако се уопште договоре“, коментарише Николић. Питам га: „Зар сумња и шта зна о садржају преговора“
„Нико не говори ништа. Дођу касно. Сви су уморни и нервозни. Вечерају и на спавање. Марјановић са члановима ужег дела Тима разговара одвојено. После састанка разговора са неким у Београду. Нико ништа не говори. Чак ни генерал Ђаковић“, објашњава атмосферу у преговарачком тиму Николић.
Питам за генерала Ђаковића. Каже „да му је тек после разговора са мном, Ђаковић рекао нешто о спорним питањима око којих се не слажу. Није ништа оставио за мене, јер нема папира. Све пише у радну бележницу.“
НОВУ КЊИГУ О ЈУНАЧКОМ ОТПОРУ ВОЈСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ТОКОМ БОРБИ НА КОШАРАМА И ПАШТРИКУ МОЖЕТЕ ПОРУЧИТИ КЛИКОМ НА СЛИКУ ИСПОД: 
Питам Николића шта му је то Ђаковић рекао. Тражи где је записано у бележници. Објашњава да више сазна од оперативаца и помоћног особља Тима, него од чланова. „Наш Тим се није слажио са око двадесетак питања која су предвиђена споразумом. Због тога су се разговори одужили.“ Чита забелешке из бележнице: „Прво: наш тим је дошао неспреман за разговоре, јер су прву варијанту текста предлога споразума добили 5. јуна у 1,00 час, а другу у 8.30 часова. Друго: предлог текста Споразума је конципиран као билатерални уговор између НАТО-а и СРЈ, што је за наш Тим неприхватљиво. Треће: у предлогу текста се не спомиње Савет безбедности УН. Четврто: предвиђено је да међународне мировне снаге буду под командом НАТО-а, а наш став је да буду под политичким руководством и контролом Савета безбедности ОУН. Пето: предвиђено је да копнена зона буде на 25 километара од административне линије, што је такође неприхватљиво. Шесто: није предвиђено разоружање ОВК. Седмо: захтева се пуштање свих затвореника Шиптара, који су ухапшени у сукобима на Косову и Метохији. Осмо: да се повлачење наших снага изврши у року од седам дана, уз контролу. И девето: да НАТО обустави бомбардовање тек после потписивања Споразума.“
Очекивао сам овакве и сличне захтеве. Кажем да је навео девет проблема, а не двадесет, како је споменуо. Николић одговара да су ово најважнија спорна питања, а да остала не зна. Упознајем га са информацијом Обавештајне управе ШВК, у којој се помињу нека од ових питања и коментаришем да је Крга, који је члан Тима, морао раније знати.
Разговарамо о поменутим спорним питањима и закључујемо да постоје и друга, веома важна за Команду Треће армије. Ко ће обезбеђивати границу са Албанијом и Македонијом? Како ће бити регулисано обезбеђење српског и неалбанског становништва и личне и државне имовине? Какав ће бити статус припадника ВЈ и МУП-а, који су рођени на Косову и Метохији, и који желе да остану на својој земљи? Каква ће бити судбина киднапованих Срба, војника и полицајаца? Шта ће се десити ако припадници ОВК одбију да предају оружје? и др.
Књиге из едиције “РАТНИК”, сведочења учесника и ратних команданата 1998-1999. можете поручити кликом на слику испод: 
Кажем Николићу да за мене, команданта, није прихватљиво да наш Тим потпише Војнотехнички споразум без доношења Резолуције Савета безбедности УН, која ће регулисати моментални прекид бомбардовања, па тек тада почетак повлачења.
„Ако не видим Марјановића вечерас, пренеси мој став да нећу наредити повлачење јединица Армије под бомбама. Нећу извршити ниједно такво наређење, без обзира ко га буде издао. Нека то пренесе генералу Џексону и Кларку и коме год хоће. Сам ћу то исто рећи и председнику Милошевићу и Ојданићу. Јединице Треће армије неће напустати територију Косова и Метохије док не престане бомбардовање и док се не добију гаранције Резолуцијом Савета безбедности УН за безбедност становништва на Косову и Метохији.“ Николић каже да заступа исто мишљење и изражава сумњу да ће уопште доћи до потписивања Споразума.
Разговарамо и о неразумној одлуци да Споразум са Европском унијом, ОУН и НАТО-ом потписују представници ВЈ и МУП-а. „Мислим да се ради о смишљеној подвали. Повлачење Војске и полиције, као и услови под којима ће се то урадити, техничко је питање.
Основно питање је државно и политичко, јер се ради о предаји дела територије суверене СР Југославије, односно Србије. Ту предају не може да потпише војник или полицајац, већ само председник, или највиши државни званичник. У овој игри, коју називају Војнотехнички споразум, ‘потурени’ су генерали Војске и полиције. То је оно што мене мучи и што ја не разумем и не одобравам“, кажем огорчено, и настављам: „Ни на једном од докумената, који фигурирају, нема потписа представника Европске уније, Међународне заједнице или ОУН. Ради се о Плану Ахтисари – Черномирдин, односно тачки 10. тог документа. Нисам видео и не знам да ли га је неко потписао. То је политички документ. Прихватиле су га Скупштина Србије и Савезна Влада. Не знам да ли је и то неко потписао. Сада имамо ситуацију да један технички документ, којим се предаје део територије, потписује војник. Није ми јасно. Ту подвалу је неко добро смислио.“
После свега што сам чуо и прочитао, објашњавам Николићу да сам разумео због чега су се разговори одужили. Не сумњам у добре намере нашег тима. Знам да су добри војници. Професионалци. Добили су тежак задатак. Вероватно знају због чега их моћници притискају да прихвате понуђени текст и потпишу споразум пре Резолуције Савета безбедности. Једино ми није јасно због чега су прихватили да учествују у томе. Можда због жеље да што пре зауставе неравноправни рат и убијање наше земље. Као војници, најбоље знају шта је рат. Није ми јасно ни због чега је све обавијено мистеријом.
Без обзира на све, имам свој став и нећу одступати од њега. То сам рекао и Николићу.
Овог, сада већ последњег, седамдесет осмог дана агресије, погинула су два и рањена два припадника Армије.
Погинули су: Бечић Драгош, војник из 37. моторизоване бригаде, јуначки, у борби са ОВК у селу Чабић код Глоговца; Татар Владо, војник из 55. граничног батаљона, од дејства авијације у рејону Драгаша.
Ратни дневник команданта Треће Армије Војске Југославије за 1999. годину можете поручити са нашег сајта кликом на слику испод.
Ратни дневник генерала Небојше Павковића “Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године” можете поручити са нашег сајта кликом на слику испод.
