Поп Мита комита и спомен костурница у нишкој тврђави

Димитрије Димитријевић, српски свештеник, учитељ, четник и четнички војвода родио се у Ђаковици 1881. године. У Призрену је завршио Богословију 1898. године, када је имао 17 година. Од 1900. преселио се у Краљевину Србију како би као учитељ и свештеник службовао у пограничним деловима према Турском царству.
У Први балкански рат отишао добровољно, а потом постао редовни војник. Био је познат по надимцима Мита комита и поп Мита комита. Нема података да је учествовао у Првом светском рату. У јесен 1915. године остао је у Србији на захтев нишког владике Доситеја да свештеници буду са својим народом. По завођењу окупационе власти, био је интерниран у логор Стара Загора у Бугарској. Стицајем повољних околности успео је да побегне и врати се у своју парохију.
У Топличком устанку био је организатор и начелник штаба Јабланичког четничког одреда. Почетком августа 1917. кренуо је са још шесторицом добровољаца, да однесу писмо четничког војводе Косте Војиновића српској Врховној команди на Солунском фронту. У том писму био је извештај о Топличком устанку. На основу писма, поп Мита је мислио да ће српска Влада преко савезника покушати да заустави терор окупационих власти у Србији. Међутим, крајем истог месеца 1917. године у сукобу са бугарском војском рањен је и заробљен. Бугари су га заједно са чланом групе Александром Пипером затворили у нишку тврђаву из које није изашао жив. Зна се да су подвргнути саслушању и тортури. Ту им се губи сваки траг. Осим записника са саслушања, ништа друго се не зна о овим људима. Извесно је да су настрадали, од последица мучења, рањавања, или можда обешени, како се често извршавала смртна казна у нишкој тврђави. Упркос свим недаћама, део добровољаца успео се пробити и доставити писмо Врховној команди.

Нишка тврђава представљала је значајно место у Првом светском рату, јер је била затвор за учеснике и родољубе из Топличког устанка. Одатле су затвореници одвођени на егзекуцију која се најчешће спроводила стрељањем (затворенике су Бугари водили на стрељање у ров трвђеве, спроводивши их кроз пролаз на бедему северне стране тврђаве, где би у рову истовремено пушчаним рафалима били убијани. Касније, након завршетка рата, народ је прозвао споменути пролаз – Капијом смрти) или вешањем. У знак сећања на десетогодишњицу обележавања Топличког устанка 1927. године, на аутентичном месту стрељања и вешања подигнута је спомен костурница за више од 4.000 погинулих у Топличком устанку.

На њој се налазила бронзана табла, са следећим натписом:

„Овде леже незнане и невине жртве бугарског варварства”, која је нажалост украдена 1992. године. Костурница је након толико година недавно обновљена и рестаурирана. На тај начин спремљена је за велики јубилеј који наша држава обележава следеће године – 100. година од почетка Топличког устанка. Специфичност овог догађаја и јубилеја, јесте у томе што је Топлички устанак, једини устанка на свету током трајања Првог светског рата. Што нас додатно обавезује да на прикладан и достојан начин, обележимо овај важан историјски догађај за нашу државу и народ.“

Одломак из књиге „Земља најлепше патње“ Милан Новаковић
Аутор: Младен Станковић, Мастер историчар