POSLEDNJI ZAOKRET
PILOTSKE PRIČE
SA MLAZNJAKOM NA MORSKE TALASE
Tekst je u potpunosti preuzet iz knjige “Poslednji zaokret” pukovnika Dragoslava Spasojevića kojem se ovom prilikom zahvaljujemo na dozvoli da objavimo pilotske priče iz njegove knjige.
Knjigu “Poslednji zaokret” možete poručiti putem našeg sajta klikom na sliku ispod:
Poslednju godinu školovanja na VVA deo 18. klase završavao je na aerodromu Pula 1966. godine. Mi iz 18. klase VVA tu 1966. godinu upamtili smo po završetku školovanja, unapređenju u prvi oficirski čin i sticanju zvanja pilota RV i PVO. Letačku obuku u završnoj godini izvršavali smo na mlaznim avionima pošto smo u drugoj godini sa uspehom ovladali upravljanjem klipnim avionima Aero-3 i Soko-522. Prvi informativni let na mlaznom nastavnom avionu TV-2, američke proizvodnje, ostavio je snažan utisak na nas početnike. Posle ogromne buke i vibracija na avionima sa klipnim motorima TV-2 se činio kao da nema motor.
Bio je to vrlo pouzdan i udoban avion, ali nije bio baš jednostavan za upravljanje zbog vrlo osetljivih komandi izuzetnih zahteva pri sletanju jer se i najmanje odstupanje od pravilnog dodira piste pretvaralo u skokove, koji su se često završavali udesima i oštećenjem aviona. Posle završetka teoretskog dela, tehničke učionice, zemaljske pripreme i položenih ispita raspoređeni smo po malim grupama, tako da je svaki nastavnik letenja imao dva pitomca-pilota na obuci. Moj klasić Velibor Popović i ja bili smo, raspoređeni kod nastavnika letenja potporučnika pilota Zvonimira Kramara. Krajem marta i aprila izvršavali smo poslednje razdele letačke obuke sa nastavnikom na dvosedu TV-2 i pripremali se za laširanje tj. prvi samostalni let na avionu TV-2. Posle toga je sledila poslednja etapa (semestar) našeg školovanja i priprema za laširanje namenskih tipova aviona. Jedna grupa je laširala F-84 G Tanderdžetom, druga F-86 E Sejbrom, oba poznati borbeni avioni.
Bio je 23. mart, vetrovit dan. Na aerodromu je bila uobičajena užurbanost kada se odvija letačka obuka. Moj nastavnik Kramar i klasić iz grupe Velibor izvršavali su brišući let po maršruti, a po povratku na aerodrom vežba se završavala jednim do dva zalaza za sletanje sa produžavanjem na novi školski krug. Bio sam tada na startu, ne sećam se zbog čega, kada sam čuo iz zvučnika startne stanice poruku iz aviona: „Stao nam je motor!“
T-33/TV-2
Pista pulskog aerodroma proteže se pravcem 90-270 stepeni (istok–zapad), pa pošto je taj dan duvala bura, pravac u kojem su Pop i Kramar produžili bio je prema Kvarnerskom zalivu.
Čim je nastavnik javio da je motor stao, piloti koji su bili u vazduhu počeli su da u dobroj nameri preko veze daju savete, tako da se brzo stvorila situacija u kojoj se teško moglo razumeti šta ko govori, sve dok se odjednom nije začula oštra komanda: „Tišina u vazduhu, govori deseti!“
Bio je to komandant 185. lovačkog avijacijskog puka pukovnik Danilo Perović, koji se igrom slučaja našao u vazduhu. Komandant je bio priča za sebe sa specifičnim karakternim crtama zbog kojih je kod pitomaca VVA bio poštovan i omiljen. Pošto se situacija u etru sredila, komandant je posadu aviona u opasnosti pitao za visinu, brzinu i tačnu poziciju, nakon čega je ubrzo zaključeno da katapultiranje ne dolazi u obzir. Imali su visinu tek nešto veću od 750 fita (oko 230 metara). „Da li možeš da preskočiš brda prema Kvarneru?“, upitao je komandant nastavnika Kramara. „Ne znam, videćemo. Pokušaćemo da stignemo do mora i sletimo na vodu“, odgovorio mu je potporučnik Kramar. „Dobro, biće sve u redu“, hrabri ih komandant. „Pritegnite veze i ne zaboravite da odbacite kabinu pred dodir sa vodom.“ „Razumeo!“, oglasio se Kramar.
U međuvremenu, uzbunjena je i aktivirana služba traganja i spasavanja (STS), koja je odmah helikopterom S-55 krenula ka mestu događaja. Tada je bilo oko 12.20. Dalji razvoj događaja ispričao mi je sutradan klasić Pop, kada se vratio iz ambulante, gde je sa nastavnikom Kramarom proveo 24 sata na oporavku.
Odmah po sletanju na morske talase, koji su zbog jakog vetra bili viši od jednog metra, avion se naglo zaneo ulevo jer je krilo na toj strani dohvatio talas.
Tada je otpao spoljni rezervoar, tzv. tip-tenk, tako da je trup aviona pod uglom od oko 70 stepeni u odnosu na pravac sletanja brzo izgubio brzinu klizanja po vodi i stao, a odmah zatim potonuo u vodu, na sreću bez posade. Pop i Kramar su uspeli da se na vreme oslobode veze i izvuku iz kabine aviona i tako izbegnu da ih avion odvuče na dno Kvarnerskog zaliva, gde je avion nažalost završio.
Aktivirali su pojaseve za spasavanje koji su im držali glave iznad površine vode. Bez njih ne bi im bilo spasa jer su imali glomaznu zimsku odeću i opremu, a od obale su tada bili udaljeni 4-5 km.
Za mnoge pilote ovaj udes bio je svojevrsno čudo, uz to da je posada u teškim uslovima preživela i to bez ikakvih povreda i posledica po zdravlje. Bio je mart, zimski uslovi, uzburkano more i izuzetno jak vetar koji nosi slanu „vodenu prašinu“ i ometa normalno disanje.
Godinu dana pre ovog slučaja desio se sličan udes avionom istog tipa. Poručnik Stanojčić sa pitomcem u brišućem letu dodiruje more, pri čemu voda guši motor, koji prestaje da radi i oni sleću na mirnu i ravnu morsku površinu za vreme bonace.
Helikopter S-55 u STS
Služba traganja i spasavanja ih je pronašla nakon više od jednog sata potrage kako sede na trupu aviona, koji nije potonuo odmah, za razliku od ovoga o kojem govorimo. Moram i ja da izrazim divljenje prema svom nastavniku letenja, koji je, iako nižeg čina(početni oficirski čin -potporučnik) i samo nekoliko godina stariji od nas, svojim pilotskim znanjem na mene ostavio snažan utisak. Pop mi je pričao kako je Kramar bio ledeno hladan, kao da je sletanje na vodu sa mlaznim avionom svakodnevni posao.
Popović u kabini F-84 G
Posle 40 minuta provedenih u ledenoj vodi, STS ih je pronašla, izvukla iz mora i prevezla do ambulante. Kramar i Pop su prethodno aktivirali signalne baklje, koje su pomogle pilotima helikoptera S-55 da ih što brže i lakše uoče u morskom prostranstvu.
Ovde bih izrazio divljenje za izuzetnu umešnost i hrabrost posade helikoptera koji su pilote u rekordnom vremenu izvadili iz mora po vetru, koji je i plovne objekte zadržavao u lukama. Da nije bilo tako, posada aviona TV-2 ne bi još dugo izdržala u ledenim vodama severnog Jadrana. Ova dva slučaja, bez obzira čime su izazvana, govore o ogromnom umeću i profesionalizmu pilota RV i PVO. Nadmašio ih je samo majstor nad majstorima, kapetan Boinga, gospodin Česli Šulenberger, koji je sleteo avionom punim putnika u reku Hadson bez motora.
U jednoj izjavi istakao je da mu je za taj slučaj iskustvo vojnog pilota mnogo značilo. U svemu što radimo moramo imati pored znanja i dozu sreće. Ove kritične situacije u vazduhu razrešene su bez ljudskih gubitaka, pre svega hladnokrvnošću, umećem pilota i srećnim okolnostima. Pitali smo se više puta šta bi bilo da je motor na TV-2 stao samo jedan kilometar pre. Verovatno bi se let završio negde u brdima Istre, sa teškim posledicama. Da je Boing izgubio snagu motora posle preleta reke Hadson, posledice po putnike i posadu bile bi katastrofalne.
U oba slučaja posade su znalački i blagovremeno iskoristile ukazanu priliku. Moj klasić Pop i nastavnik Kramar dočekali su penziju kao letači, a njihov TV-2 ostao je u tamnim dubinama Jadrana. Do završetka našeg školovanja nije izvađen iz mora, tako da se pravi uzrok gašenja motora nije ustanovio.Po nekim kasnijim pričama , motor je stao zbog nedostatka goriva , propustom posade da blagovremeno uključi sledeću grupu rezervoara u krilu aviona.
Knjigu sa više od 90 nepoznatih priča iz letačkog života pilota RV i PVO koja već neko vreme pobuđuje interesovanje vazduhoplovaca i ljubitelja vazduhoplovstva možete poručiti na našem sajtu klikom na sliku ispod: 