POSLEDNJI ZAOKRET
PILOTSKE PRIČE
LET U SMRT
Tekst objave je u potpunosti preuzet iz knjige „Poslednji zaokret“ pukovnika Dragoslava Spasojevića kojem se ovom prilikom zahvaljujemo na dozvoli da objavimo pilotske priče iz njegove knjige.
Knjigu „Poslednji zaokret“ možete poručiti putem našeg sajta klikom na sliku ispod:
Dve pilotske klase su u istoriji JRV i PVO upamćene kao najtragičnije. Osma pilotska klasa poznata je kao najbrojnija klasa u istoriji RV i PVO, sa 276 polaznika, od kojih je 190 završilo školovanje i unapređeno u početni oficirski čin.
Teško je reći koji je razlog tolikog stradanja te osme i moje 18. klase VVA. Najverovatnije da su dva osnovna razloga za mirnodopska stradanja u letačkim jedinicama: izbor kandidata i nebezbedni avioni sa nesavršenim načinom spasavanja posada. Za vreme letačke obuke u školi je poginulo osam pitomaca, a čak trideset jedan pripadnik 8. klase stradao je za vreme službe u avijaciji. To je preko svih granica neprihvatljivo stanje, pogotovo ako se ima u vidu da su još šestorica iz te klase poginula u raznim nesrećnim slučajevima van službe. Iz ove klase stasala su četiri generala, od kojih je jedan postao komandant RV i PVO,general Zvonko Jurjević. Iz istorijata ove klase izdvojio sam tri vanredna događaja, koji su vrlo karakteristični, a po ishodu veoma osobiti. Vanredni događaj sa udesom aviona F-84 G i pogibijom pilota kapetana Ranka Jankovića desio se u čuvenom 172. lbap, koji je bazirao na aerodromu Zemunik kod Zadra.
Pomenuo sam da je ta elitna jedinica od inspekcije NATO-a proglašena za najbolju letačku jedinicu u južnoevropskom krilu tog saveza. Kontrolu su izvršili po osnovu Ugovora u dodeli aviona F-84 G kao pomoć. Ovaj tragičan događaj bio je poučan i opominjući jer je donekle izazvan spletom okolnosti i odstupanjem od predviđenog plana, što je u avijaciji donosilo mnogo opasnosti.
Prema kazivanju živih pripadnika 172. lbap, krajem jula 1963. godine neki piloti su već imali više od 200 sati provedenih u vazduhu (naleta), a Ranko Janković i svih 250 časova. Ovo je podatak koji govori o psihičkom i fizičkom stanju pilota, o velikom zamoru i prezasićenosti. Kapetan Janković u noći 23. jula 1963. godine nije bio u planu za letenje jer je tog dana počeo da koristi godišnji odmor.
U večernjim časovima tog dana stigao je poziv iz jedinice da bi bilo dobro da dođe na aerodrom jer je iskrsla potreba da se obave neki letovi u sklopu obuke mladih pilota koji su bili raspoređeni u 172. lbap. Ranko nije ni pomišljao da se pozove na pravo korišćenja godišnjeg odmora, niti da izbegne nepredviđeno opterećenje i pored složene porodične situacije. Ranko se sa suprugom i dva mala deteta celo popodne spremao za put u Jagodinu, zavičaj oba supružnika. U stanu kod Ranka u Zadru već je bio na odmoru njegov brat sa porodicom, koji je takođe te noći ili jutra trebalo da krene prema Srbiji. Tu su bili još neki Rankovi rođaci. Ranko se pozdravio i otišao na aerodrom odakle se više nikad nije vratio.
Ranko Janković
Kobni Rankov let započeo je u 23.30 časova u sastavu para aviona F-84 G Tanderdžet. Navigacijski let sa dejstvom na školsko-taktički poligonu Benkovac planiran je po maršruti Zadar – Ivanić Grad – Pula – Benkovac, u trajanju od oko sat i dvadeset minuta. Kapetan Ranko je bio vođa para, a pratilac mladi pilot potporučnik Ratko, takođe Janković.
Meteorološka situacija je bila povoljna za izvršenje zadataka sa pogoršanjem vremena na severozapadu zemlje posle pola noći. Let se do Ivanić Grada odvijao normalno, a onda je pratilac potporučnik Ratko Janković primetio da je vođa zaćutao i da se u kabini aviona čudno umirio, tj. bio je nepokretan. Uz sve to, avion vođe para nastavio je let u severnom kursu, a trebalo je da zauzmu pravac prema jugozapadu, ka Puli. Na upozorenje pratioca da su preleteli Ivanić Grad, vođa je blago reagovao skretanjem za 10-15 stepeni prema zapadu i nastavio let u severozapadnom kursu.
Komandir eskadrile major Jelačin bio je u vazduhu i pratio razvoj događaja i više puta je reagovao pozivajući Ranka preko radio-veze kako bi od njega saznao u čemu je stvar. Komandir je pratiocu potporučniku Jankoviću naredio da se maksimalno približi i iskoristi sva signalna sredstva, uključujući i izlazak ispred vođinog aviona. Sve je bilo bez rezultata.
Situacija se sve više komplikovala približavanjem austrijskoj granici i nevremenu u vidu kumulonimbusa. U pokušajima pratioca da ustanovi šta je sa vođom, ušli su u oblake i to je bio zadnji vizuelni kontakt između njih.
Mladi potporučnik Janković bio je posle toga u velikoj opasnosti pošto ga je zahvatila jaka turbulencija, bez vidnog kontakta jedva je uspostavio orijentaciju i uz pomoć komandira koji je bio u vazduhu, izvršio sletanje posle skoro tri sata leta sa svim ubojnim sredstvima i poslednjim kapima goriva.
Avion kapetana Ranka Jankovića nastavlja let u severozapadnom kursu, noseći onesposobljenog pilota daleko od domovine u smrt.
Rankov avion F-84 G doleteo je do austrijsko-švajcarske granice. Mesto ove neobične vazduhoplovne katastrofe sa mukom je posle nekoliko dana pronašla austrijska služba traganja i spasavanja kod mesta Murau na granici dve pomenute zemlje.
Razbacani ostaci aviona F-84 G u 29 metara dugačkom krateru.
Naša komisija za ispitivanje vazduhoplovnih udesa konstatovala je da je prvostepeni uzrok udesa hipoksija (nedostatak kiseonika u organizmu), a zbog totalnog uništenja aviona nije se moglo ustanoviti zbog čega je do toga došlo.
Na prvim proizvedenim priključcima pilotske maske sa avionskom kiseoničkom instalacijom, ugrađivani su ventili bez zaustavne membrane tako da je pilot mogao nesmetano da diše uzimajući kiseonik iz kabine aviona koga je sa visinom bivalo sve manje.
Vazduhoplovna medicina utvrdila je da pilot postepeno ulazi u stanje veselog raspoloženja do gubitka svesti . Druga serija ventila na crevu pilotske maske nije više dozvoljavala pilotu da diše tako da je upozoravan da nije priključen na kiseonik. U ovom slučaju ljudski i tehnički faktor bili su uzrok katastrofe .Ova tehnička nesavršenost bila je takođe glavni uzrok pogibije potporučnika Kosić Dinka iz 18. klase VVA , na Durmitoru 1967. godine, koji je pomenut u priči iz knjige PRVA STRADANJA.
F-84 JRV u letu
Svi oni koji su upravljali avionom F-84 G ne mogu se dovoljno načuditi činjenici da je avion bez uticaja pilota leteo pravolinijski čitavih 50 minuta. Ranko je bio jedan od 57 poginulih pilota na F-84 G za dvadeset godina koliko je bio u naoružanju JRV i PVO.
Knjigu o upotrebi aviona F-84 Thunderjet na našem prostoru možete poručiti klikom na sliku ispod:
Ova priča ima još jednu posebnost. Naime, sve o Ranku i njegovoj pogibiji ispričao je penzionisani pilot, takođe pripadnik 8. Klase, Dušan Anđelković iz Jagodine, odakle je i Ranko. Pošto su se u vazduhoplovnoj školi dobro upoznali i sprijateljili, Ranko je po završetku školovanja postao Dušanov zet jer se oženio njegovom sestrom, koju je upoznao za vreme zajedničkih provoda na letnjim odmorima po Jagodini. Tako su zet i šurak leteli često krilo uz krilo, do ovog tužnog događaja.
Knjigu sa više od 90 nepoznatih priča iz letačkog života pilota RV i PVO koja već neko vreme pobuđuje interesovanje vazduhoplovaca i ljubitelja vazduhoplovstva možete poručiti na našem sajtu klikom na sliku ispod: 