Neklasični multisektorski bistatik tipa Rezonans
Ovaj radar jedva da ulazi u opis klasičnih PVO radara i po mnogo čemu je sličan zapravo OTH radarima ali kao neki njihov mini oblik i po osobinama i taktički je ostao u PVO, a ne kosmičkoj odbrani.
Multisektorski bistatik Rezonans, u sredini, pod kupolom, nalazi se specijalni radar tipa Sopka
Rezonans je praktično stacionarni radar, u predseriji sa tri odvojena para antena, a serijski sa četiri para, u svakom paru jedna predajna i jedna prijemna, koje skeniraju 60 stepeni ali po manjim pomičnim sektorima od šezdeset stepeni.
Rezonans je na granici metarskih i dekametarskih radara ili čisto dekametarski i za sada javno nepoznate talasne dužine, mada se može proceniti na nekoliko metara i više.
Tekst članka je u potpunosti preuzet iz nove knjige Branislava Kojadinovića i Zorana Vukosavljevića „EŠALON“ – Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije koju možete pogledati i poručiti klikom na sliku ispod: 
Do sada je Rezonans imao oko 800 km dometa, mada tipične ciljeve lovca na 10 000 m visine otkriva tek na 350 km što je u okviru DDV i što je verujem samo performansa izvozne verzije dok domaća sigurno ima neznatno veći domet.
Modernizovan, sigurno može da dosegne nešto više.
Vreme razvijanja je praktično najmanje časa. I to vreme se ostvaruje ali samo ako ste na preduređene položaja već potrošili dva- tri dana rada inženjerije ili ,kako je normalno, ako ste već unapred građevinski pripremili građevinski položaje.
Najnovija verzija Rezonansa radi sa četiri prijemno predajna para antena, a ne sa tri kao stara verzija, pa značajno brže skenira u sektorima od 90 stepeni.
Sektori mogu biti postavljeni nezavisno, a unutar celog asemblija se postavlja radar Sopka radi identifikacije aviona.
Multisektorski bistatik Rezonans, u sredini, pod kupolom, nalazi se specijalni radar tipa Sopka
Što se tiče refrakcije, manji radari ne ostvaruju istu daljinu otkrivanja kao ovi džinovi. Ukoliko Nebo-U otkriva neki cilj na 200 km, budite sigurni da većina manjih, običnih radara, takav cilj otkriva tek na 150 km. Isto važi, ali u kontra smeru, za Rezonans, dakle on će otkriti taj cilj na 300 km, mada je njegova posebna specijalnost u stvari dežuranje i lov na stelt bombardere, ali je sasvim upotrebljiv i za mnoge stelt ili polu stelt bespilotne letelice i projektile kojih je sve više i što postaje zadatak od velikog značaja.
Na kraju da se kaže ono što već svi znaju, ovakvi radari su veoma otporni na protivradarske rakete, zapravo u ovom trenutku a i u poslednjih par decenija su imuni na njih (bar na HARM koji u specijalnoj izvedbi deluje do 189 MHz, a u standardnoj do 500 MHz), a i vrlo su otporni na ometanja, mada ih je USAF, sa mnogo truda i novca, ipak, uspešno razvio.
Naravno, veliko je pitanje da li bi radari tipa Nebo-UE i Rezonans ikad bili podvrgnuti ometanju, jer za to treba da im priđete na distancu duboko ispod 100 km i zaista ih je mnogo bezbednije tući preko njihove ahilove pete, a to je slaba pokretljivost, što otvara vrata za uspešno gađanje svim vrstama krilatih raketa. Najnoviji modeli, Nebo-U velikim delom, a Rezonans potpuno, su otporni u ovom trenutku i na većinu realno ostvarivih oblika ometanja iz vazdušnog prostora, a Rezonans i sa zemlje.
Tekst članka je u potpunosti preuzet iz nove knjige Branislava Kojadinovića i Zorana Vukosavljevića „EŠALON“ – Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije koju možete pogledati i poručiti klikom na sliku ispod: