Најцрњи дан за шиптарске терористе

Заседа Војске Југославије на Паштрику 13/14. децембар 1998. године

Херојска 549. моторизована бригада на челу са легендарним командантом генералом Божидаром Делићем исписала је најсветлије странице новије српске историје. Подвизи у одбрани од НАТО агресије, посебно заустављање шиптарских снага током операције “Стрела” оставили су трајно завештање целокупном српском народу и светао пример како се брани отаџбина. Животи младих војника и официра положени у одбрани Космета 1998-1999. године исцртали су у границе Србије око којих нема преговора и нема компромиса.

Командант 549. моторизоване бригаде генерал Божидар Делић

Апокалиптични снимци тепих бомбардовања стратегијских бомбардера јуна 1999. године никога нису оставили равнодушним, али војници ове јединице нису се ни тада поколебали у одбрани отаџбине. Паштрик је остао непробојна граница све до срамне одлуке политичког врха да се војска и полиција повука са Косова и Метохије. Непоражени, припадници 549. бригаде су се дислоцирали са Космета са жарком жељом да се поново врате на вољени Паштрик.

НАТО авијација бомбардује положаје припадника 549. бригаде

Нажалост, некако у сенци страшних сцена НАТО агресије из 1999. године остали су подвизи ове јединице из 1998. године која није била ни мало лакша за живот и рад припадника 549. бригаде. Готово читаве те године јединица је имала борбене активности у својој зони одговорности. Како на заштити државне границе, тако и на ликвидирању шиптарских терористичких упоришта. Свакако, најпознатија је акција деблокаде Ораховца, јединог града на Космету који су привремено запосели шиптарски терористи, али и друге акције нису биле ништа мање битне и важне за одбрану Космета.

О ратном путу ове бригаде и подвизима могле би се исписати стотине страница, али једна акција од 14. децембра 1998. године заслужује већу пажњу и да по први пут објединимо наше, али и виђење шиптарске стране. У питању је насилни покушај велике терористичке групе (153 терориста ткз. ОВК) да уђе на територију Р. Србије преко планине Паштрик. Терористи су са собом носили велике количине оружја, муниције и другог ратног материјала.

Припадници Војске Југославије на Космету

Опоменути инцидентом од 3. децембра 1998. којом приликом су наши војници ликвидирали 8 шиптарских терориста у покушају уласка на нашу територију, припадници 549. бригаде у садејству са нашим граничарима ојачавају граничне линије. Ево шта о томе у књизи “Битка за Паштрик : сећања учесника” пише генерал Божидар Делић:
“Крајем ’98. у зони одговорности наше бригаде и посебно у граничном појасу, који је био дубине пет километара, имали смо велики број војника. Зима је била оштра, са температурама минус 20 на планини Паштрик, на 1.996 метара и на Коритнику, на 2.350 метара. Са нашим граничарима заседна места су заједно постављали и припадници наше бригаде; сваке ноћи имали су више од 40 заседних места, која су дању биле осматрачнице. У току дана све нас је повезивао одређени број патрола. Заседна места била су јачине пет војника и један официр или подофицир. Војници су ноћу били у заклонима, обично од зиданог камења и онога што се нашло у околини. Морали су да буду непрекидно спремни да отворе ватру. Остајали су на дужности 48 сати. Проблеми су настајали кад се војник разболи. Од опреме су имали све што војска поседује. Коло српских сестара из Призрена и Ђаковице плело је и доносило вунене чарапе, поткапе, имали су врећу за спавање, али на толикој хладноћи било је прехлада. Војнике смо могли да замењујемо, али када би се разболео старешина јављао се проблем, јер је старешина из претходне смене морао да остане у заседи и наредних 48 часова. Тада смо имали два већа инцидента. Први је био 3. децембра, када је група од девет терориста ушла преко Паштрика. Откривени су и осам их је убијено, а један је рањен и успео је да побегне. Само неколико дана касније, 14. децембра, велика група из Албаније, укупно 153 терориста, ушла је у току ноћи на нашу територију. Та група се неколико дана припремала у рејону Круме. Међу њима је било 60 официра који су завршили школовање за дужности командира вода, командира чете и команданта батаљона. Са њима је требало да се врати и један од оснивача ОВК-а Муј Краснићи Капући, који је у лето ’98. рањен, па је оперисан у болници у Албанији и тамо се опорављао.”

Књиге из едиције “РАТНИК”, сведочења учесника и ратних команданата 1998-1999. можете поручити кликом на слику испод:

Како је дошло до организовања овог упада сазнајемо из званичног извештаја терористичке ОВК. Овде можемо видети најважније фрагменте:

Крајем новембра 1998. у хотелу ,,Америка” у граду Куксу (Албанија) одржан је састанак измедју Екрема Реџе (из Скоробишта, Призрен, командант оперативне зоне Паштрик ОВК), Махира Хасанија (из Кућишта, Пећ, бивши поручник ЈНА) са представницима министарства одбране Косова : Сулејман Колаку, Неџмедин Кастрати и генерал албанске војске у Куксу Кудуси Лама са циљем на осмишљавању акција којом ће се искористити моменат после потписивања споразума Милошевић- Холбрук о повлачењу дела снага војске и полиције са одређених локација, како би се ојачале позиције ОВК на простору Косова и даље радило на оснаживању активности против снага безбедности Србије. Ту се родила идеја о једној акцији насилног преласка границе са циљем наоружавања становништва и самом акцијом јачање морала код истих демонстрацијом силе.

Муј Краснићи на маршу преко Паштрика, пар сати пре него што ће бити ликвидиран

Ова акција поверена је човеку који је имао искуства у борбама и један од оснивача ОВК Муј Краснићи из Кабика код Клине, командант 113. бригаде ОВК оперативне зоне Дреница. Тактичку замисао за само извођење акције је одрадио Екрем Реџа – Дрини који је изашао из ЈНА као капетан I класе и предавач у војној школи у Сарајеву. Његова замисао је била да се 12. децембра 1998. увече, људство из базе у селу Влахен ( Албанија, главни у бази је био командант Сами Укшини- Соколи) које је прошло војну обуку пребаци са возилима албанске војске 25км у село Цахан (Албанија, главни у бази је био Хани Хајдари -Дреница) подно врхова планине Паштрик затим да се 13.12. 1998. ујутру попуни оружјем и опремом, натовари товарна грла и уз своје лично оружје и опрему изврши марш преко планине Паштрик и између летње карауле Ликен и Планеје, у том простору ширине око 8 км којем патролирају снаге ВЈ јачине 7-10 људи које и не би представљали проблем чак и да се на њих током марша наиђе, затим спусти ка селу Љубижда Хас, где би их сачекали из локалног штаба ОВК и обезбедили логистику у виду неупадљивих камиона за стоку или робу и пребацили у размацима до села Клечка код Малишева, одакле би свака група ишла даље у свој рејон размештаја, поделила оружје и организовала нападна дејства. Укупно 148 људи је кренуло из базе Цахан ка граници у пењање 13.12.1998. у 09.30 часова. Око 16 часова када су стигли на станове (катуне) непосредно у близини саме граничне линије, направили су одмор а комадант Дрини је одржао говор и дао смернице за даље наступање кроз територију Косова јер је познавао тај терен одлично. Товарна грла већ на пола пута до границе су враћена због висине снега. Прерасподели су товар са животиња на себе и наставили марш. Због повреде зглоба вратио се Валбон Цалаку са још 4 људи логистичара из базе у Цахану. Значи, границу су прешла 143 лица у колони која је имала претходницу за коју је главни био Махир Хасани уједно и водич на маршу, са њим су ишли Неџмедин Бериша, Бислим Мучај и Ћена Ћенај као обезбедјење. Језгро је било у коме је био Муј Краснићи као главни за операцију, Екрем Реџа као главни оперативац са својим људима: Селим Краснићи, Бурим Краснићи, Муса Алиу, Астрит Грабовци, Сахит Бериша, Хисен Реџепи, Башким Морина, Рисен Шаља. У језгру колоне су и две жене Љуљета Шаља и Мерита Рамадани и остали. Група је била опремљена најсавременијом опремом која је тада постојала од оптичких уређаја, миноистаживача, тротила, мина разних калибра, средстава везе, уређаја за даљинско активирање експлозива, сателитских телефона, далекометних снајпера, ручних бацача граната, нових уноформи и са 250 000 немачких марака у новцу. За обезбеђење зачеља колоне главни је био Ђемшит Краснићи, док је Нури Беџети из Тетова са Илир Попај све снимао са новом камером из Швајцарске. Нешто пре поноћи 13/14.12.1998. у спуштању са Паштрика око 3 км у дубини територије претходница упада у бочну ватру заседе ВЈ. Тада бива погођен у леву ногу главни вођа марша Махир Хасани, а исто бивају рањени Бислим Мућај и Ниџмедин Бериша, а Ћена Ћенај смртно погођен. У окршај се укључује Екрем Реџа тако што испаљује ,,зољу” али услед грана у шуми скреће и промашује војнике ВЈ. Наредјује отварање ватре и око 40ак минута траје окршај из кога успева да се извуче и кроз шуму великог нагиба са мањом групом бежи ка селу Кушнин.

Колона терориста на маршу

У леденој и магловитој ноћи шиптарски терористи су прошли поред неколико заседних места наше војске и продрли скоро 4 километра у дубину наше територије. Све док чело колоне није стигло до последњег заседног места које је обезбеђивало 6 храбрих припадника Војске Југославије.

НОВУ КЊИГУ О ХЕРОЈСКОМ ОТПОРУ ВОЈСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ТОКОМ БОРБИ НА КОШАРАМА И ПАШТРИКУ МОЖЕТЕ ПОРУЧИТИ КЛИКОМ НА СЛИКУ ИСПОД:

Ево како је Бислим Мучај, један од преживелих (рањен те ноћи) терориста описао почетак акције: „Иако је још била ноћ, коју је, срећом, обасјавао месец и видело се и до 50 метара. Небо је било ведро, али је било веома хладно. У једном тренутку се зачуо глас сове, који је био праћен и другим гласовима сове. Било је немогуће да има толико сова у зимско време. Можда је ипак то једна па се њен хук чује из више праваца. Овде сам почео да сумњам. Чујете ли ове гласове, рекао сам команданту Дринију, каже Бислим Мучај. Ово нису гласови сова, али ми се чине као сигнали непријатељских снага. Сложио се и Екрем, који ми је рекао да треба да будемо опрезни јер Срби могу да буду близу. Следеће што смо чули је да Срби дају команду ПАЛИ!!!”

Припреме пред полазак. Шиптарски терориста за системом ПВО Стрела-2М

Том приликом збрисано је чело колоне терориста из ОКВ. Неки, попут Бислима су преживели, али тешко рањени.

Ево шта даље говори легендарни генерал, тада пуковник Божидар Делић:

“Они су ноћу успели да прођу целу планину Паштрик и дођу до нашег последњег заседног места, где је било пет војника и један старешина. Пошто је снег био дубок око пола метра, ишли су опрезно. Напред су била четири челна извиђача и војници у заседи су само њих видели и на њих отворили ватру. Нису знали да иза иде још 150 људи. Када су отворили ватру командир је одмах позвао мене, а ја сам имао на вези сва друга заседна места, но командир заседног места није могао ништа ближе да каже о јачини групе само да су побегли назад. Следеће заседно место, које је неких 500 метара ближе Албанији, такође је чуло пуцњаву, а онда и шкрипу снега. Оценили су да терористи не иду према њима и за сваки случај су отворили ватру из митраљеза и активирали две мине усмереног дејства. Терористи нису дејствовали, али су мало променили правац и наставили су назад према Албанији. Негде на половини планине Паштрик, у близини објекта Крбос у великој шуми, на једном пропланку величине око 20 ари, они су боравили два сата. Вероватно су већали шта да раде, да ли да се врате у Албанију, или да покушају на други начин да уђу на КиМ. Снег је на том пропланку био потпуно угажен, свуда су били опушци од цигарета и део опреме бачен, одбацили су официрске торбице, разне друге ствари, чак неке ранчеве. Још код првог дејства одбацили су два ручна ракетна лансера Стрела 2М. Вероватно су одлучили да се врате назад у Албанију и кренули су једном вододерином. Ту су наишли на прву линију заседа, када се иде од Албаније, у којој је био водник Крстић и шест војника. Већ је било видљиво, па су их пустили да приђу у непосредну близину. Пошто су ишли у колони по један, то је прилично дугачка колона која не може цела да уђе у заседу. Пустили су да уђе предњи део колоне, отворили ватру, активирали мине усмереног дејства, затим бацили ручне бомбе и онда је настала борба јер су и Шиптари одговорили на ватру. Сви терористи који су били у челном делу, осим оних који су одмах залегли, погинули су. Зачеље које није ушло у заседу борило се и нападало на заседу. Убрзо, за 15 до 25 минута, по мом наређењу, пристигла је помоћ из наших суседних заседа, а из Призрена смо упутили помоћ која је могла стићи за два сата. Одмах смо обавестили посматраче мисије ОЕБС-а и дошла су два тима.”

Капитално сведочанство, ратни дневник генерала Небојше Павковића ТРЕЋА АРМИЈА – седамдесет осам дана у загрљају “Милосрдног анђела” можете поручити само на нашем сајту кликом на слику испод или позивом на телефоне: 060-528-18-88 и 064-965-11-55

Народна изрека “у страху су велике очи” најбоље осликава следеће речи терористе Бислима коме су се привиђали мртви војници Војске Југославије, који затим тврди да је чуо крике наших рањених војника. Привиђа му се и дејство наше тешке артиљерије из свих праваца и сличне неистините тезе настале у моментима великог страха и растројства терористичких снага.

“У тим тренуцима Неџмедин је извукао и активирао две бомбе. Мислили смо да се убио, али не. Бацао је бомбе на српске положаје. Видели смо лешеве српских војника и пуцњаву из пушака. Чули су се њихови врискови. Пуцали су на нас из више праваца. Били смо под опсадом и били суочени са одбраном српске војске, која је припремила акцију у облику потковице. Гађали су нас тешком артиљеријом, онемогућавајући нам да видимо шта се дешава испред или близу нас. Борили смо се у близини. У тим тренуцима, чуо сам Махира Хасанија како каже команданту Дрининту да пуца ручним бацачем и да га не држи узалуд, јер је командант Дрини имао ручни бацач, али је био око двеста метара од нас и није пуцао. После онога што му је Махири рекао, пуцао је, али не знам да ли је погодио мету. Чак је ранио једног од војника иза себе. Имали смо проблема са бункером где су били Срби и пуцали су на нас из артиљерије и митраљеза великог калибра.”

Ликвидиран шиптарски терориста

У извештају ткз. ОВК даље читамо: ”

Тада је од 143 људи 42 успело да се у 9 мањих група пробије из заседа и уђе на Косово, а 51 човек у две групе је успео да се спаси из заседа на које су изнова наишли у повратку ка Албанији и вратли назад у базу Влахен (Албанија). Погинуло је 41 припадника, а 9 су заробили војници ВЈ. Рањено је 15 људи од ватреног оружја, а скоро сви су имали промрзлине прстију, ушију и носа јер је температура на Паштрику била око -20 док су Хашиму Гашију ампитирана два прста услед промрзлина у стационару у Албанији. Група са командатом Дринијем се скривала у кући Ибрахима и Џемајла Морине у Кушнину, где је Нури Беџети сателитским телефоном покушао да контактира штаб ОВК у Албанији, али није успео. Остају скривени ту све до 01 часова 15.12.1998 када се пребацују у Рогово пешице и ујутру око 07 часова успевају да остваре контакт сателитским телефоном са директором политичке управе ОВК Хашимом Тачијем и да га известе о заседи, губицима као и нејасној ситуацији шта и како даље. У Рогово је дошао Нехат Баша који је организовао пребацивање ове мање групе у Ретимље и то нешто запрежним колима, а нешто са аутомобилима преко Велике Круше да би се састале 17.12.1998 и остале мање групе од по 2 до 4 човека које су преживеле заседу. Затим су рањени пребачени у село Пагаруша где је био санитетски тим доктора Агима Хазролија који је сређивао рањенике. Ту је успешно оперисан официр Махир Хасани који је имао више метака у левој нози. Група која се вратила у Албанију у Влахен пребачена је у 210. стационар ОВК у Тирану на лечење где их је посетио начелник штаба ОВК Азем Суља. Заробљени су војници: Азем Сума (рањен два метка у ногу), Самет Балажи, Енвер Крснићи(5.метака у тело), Џавит Дуат, Бљерим Спахиу, Мерита Рамадани, Назми Белаћа, Шериф Белаћа и Исмет Мазреку који су одвежени хеликоптером из касарне у Призрену у војни затвор Ниш где су били испитивани, а Азем Сума и Енвер Краснићи медицински збринути у војној болници Ниш све до размене за заробљене војнике ВЈ који су пуштени 13.01.1999. од стране ОВК оперативне зоне Шаља, а војници ОВК из затвора у Нишу су 23.01.1999. пуштени посредством Вилијама Вокера и довежени у штаб ОВК у Малишево.

Заробљени терористи из ткз. ОВК

Из наших, али и шиптарских извора можемо видети да су сви заробљени терористи третирани на адекватан начин, а тешко рањени збринути и успешно излечени у војној болници у Нишу. Херојство и величина једне војске и једног народа не огледа се само у борби, већ и након борбе. Огледа се и у односу према побеђеном непријатељу. Колико год да су му руке крваве, а намере зле, као у овом случају када је спречен да допреми наоружање и војну опрему својим саборцима, другим терористима на територије Космета који би њиме бесомучно убијали припаднике војске и полиције, али и цивиле. То је оно што ће шиптарски терористи у знак одмазде већ исте вечери, урадити у Пећи, у кафићу “Панда”. Као одмазду за овај пораз убили су 6 српских младића (најмлађи је имао само 14 година) и ранили 15.

Ратни дневник генерала Небојше Павковића “Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године”  можете поручити са нашег сајта кликом на слику испод.