ТРЕЋА АРМИЈА У ОДБРАНИ ОД НАТО АГРЕСИЈЕ
СЕДАМДЕСЕТ ОСАМ ДАНА ПАКЛА

ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТИ ДАН ПАКЛА

 8. мај 1999. године

 Текст је у потпуности преузет из књиге ТРЕЋА АРМИЈА – седамдесет осам дана у загрљају “Милосрдног анђела” генерала Небојше Павковића којем се овом приликом захваљујемо на дозволи да објавимо фрагменте из његовог ратног дневника. 

Ратни дневник генерала Павковића можете поручити кликом на слику испод:

Хероји 37. моторизоване бригаде из Рашке бране Дреницу

(Командно место 37. моторизоване бригаде, село Нови Поклек, 10.10 часова)


Сукоб са ШТС  у току ноћи  био је у рејону ловишта Липовица, јужно од села Магура. Јединице Трећег одреда Посебних јединица полиције и Трећег батаљона 15. оклопне бригаде разбиле су јачу терористичку групу и нанеле јој велике губитке. На основу извештаја команданата 37. моторизоване бригаде, 211. оклопне бригаде и 354. пешадијске бригада, у току ноћи регистровано је пребацивање ШТС у рејоне оперативних зона „Лаб“, „Дреница“ и „Неродимље“. Откривено је емитовање програма илегалне станице „Слободно Косово“ из рејона села Старо Чикатово, североисточно од Глоговца.

Књиге из едиције “Ратник”, сведочења учесника и ратних команданата 1998-1999. можете поручити кликом на слику испод:

На челу, у средини, и на крају колоне су распоређени оператори на противаионским ситемима „Шило“ и С-2М, а на зачељу санитетско возило са екипом за ургентну медицину. Тек на превоју код објекта Голеш уочавам положаје јединица 15. оклопне бригаде и 37. моторизоване бригаде, које су обезбеђивале пролаз од могућих заседних дејстава. У рејону Цареве чесме сачекује нас патрола војне полиције 37. моторизоване бригаде и води према Глоговцу. Пролазимо раскрснице за села Нови Поклек и тек на мосту преко реке Дренице схватам да је Командно место „37“  на некој другој локацији. После десетак минута вожње скрећемо у улицу која води према фабрици „Фероникл“ и заустављамо се код једне куће. Дочекује нас  пуковник Диковић,  командант Бригаде.

После акције „Госпођица“, у рејону села Васиљево и Горњи и Доњи Грабовац, тежиште јединица Бригаде је на организацији одбране, ПВО и предузимања мера заштите од дејства из ваздушног простора.

Пуковник Диковић каже да се  не може са сигурношћу рећи да су  у зони Дренице ШТС поражене, али су у акцијама разбијене главне снаге.  Регистроване су појединачне групе терориста, јачине од 150 до 200 људи у општини Глоговац, у селима Васиљево и Кладерница и на планини Чичавици. У општини Србица регистроване су групе терориста у селима Брабоњић, Которе и Кућица.

У претходним борбама са ШТС и од дејстава НАТО-а у јединицама је погинуло 148 људи, због чега је тражена интервенција Корпуса и Армије  за попуну из опште резерве Ужичког корпуса Друге армије, што се већ реализује. Достављен је и захтев за попуну  Бригаде старешинским саставом, средствима ратне технике, посебно електро батеријама ЗИН за С-2М и маневарском муницијом 100 мм и 105 мм, за оживљавање лажних положаја.


Док разгледам положај, Лазаревић добија информацију из Оперативног центра Приштинског корпуса да се око 11.30 часова очекује напад авијације у рејону јужно од Србице и Горње Клине, по колони од три моторна возила. На тој позицији се тренутно налазимо. Приморани смо да наставимо кретање према Србици, а генерал-мајор Лазаревић предлаже да због опасности од авијације одложимо обилазак јединице у рејону фабрике муниције, источно од Србице. На раскрсници код села Горња Клина поздрављамо пуковника Диковића и излазимо на комуникацију Косовска Митровица – Пећ. Настављамо путовање ка Руднику. На раскрсници је мешовити пункт ВЈ и МУП-а, израђен од џакова напуњених песком, беле боје, што ми привлачи пажњу.


На Другом појасу одбране Приштинског корпуса у Седмој пешадијској бригади
(село Читак, 16.20 часова)

Док идемо према Командном месту Седме пешадијске бригаде, чују се експлозије авио-бомби јужно од нас, између Пећи и Ђаковице. После два километра  патрола скреће са асфалтног пута и зауставља се поред неколико мањих кућа, удаљених око 100 метара од главне комуникације. После рапорта упозоравам пуковника Ћирковића да локација Командног места није добра јер је близу пута, на откривеном простору. Док разговарамо и даље се чују екплозије у рејону Дечана и Ђаковице. Пре реферисања команданта Ћирковића, прегледам информацију о дејству авијације, коју ми је дао генерал-мајор Ђаковић.


После краће топографске оријентације, командант Батаљона показује распоред јединица у оквиру рејона одбране, положаје Батаљонске ватрене групе „3“, групе за противоклопну борбу, лаки артиљеријско-ракетни вод ПВО и позадинских јединица. Кратко реферише о задацима свих елемената борбеног поретка батаљона. Тражим да покаже резервне рејоне одбране свих јединица и распоред минских поља. Посебно ме занима: како је организована одбрана бокова и међупростора и маневар јединица у току извођења одбране; начин прихвата суседа, Другог пешадијског батаљона на правцу село Ђураковац – село Ковраге и јединица 125. моторизоване бригаде. Командант батаљона добро познаје распоред и задатке јединица. Међутим, истиче да  карактеристике земљишта и слаба пошумљеност не омогућавају велики избор резервних рејона и положаја. Сви са којима разговарам добро познају свој задатак на читавој дубини рејона одбране, задатке суседа, таблицу сигнала, линију протезања минских поља и пролазе у њима и др.

Ватрени положаји су добро изабрани и омогућавају успешно дејство противоклопних  ракета ПОЛО 9К11 и противоклопних топова до крајњих домета оруђа. Противоклопни положаји омогућавају брз излазак и отварање ватре по уоченим циљевима, а резервни брзо извлачење и заштиту од дејства авијације.

У саставу Бригадног противоклопног одреда „7“ је јединица самоходних оруђа  којим командује капетан прве класе,  Миле Лакићевић. Он добро познаје распоред и задатке суседа и правце повлачења Другог пешадијског батаљона, оклопног батаљона и Трећег моторизованог батаљона 125. моторизоване бригаде. У непосредној близини налазе се ватрени положаји артиљеријског вода ПВО 20/3 мм, који је извршавао задатке у ПВО Бригадног противоклопног батаљона „7“. Користим прилику да разговарам са војницима  који су  се налазили поред оруђа као дежурне посаде. Расположени су и одлучни да се бране у случају копнене агресије НАТО-а.

Обилазак Бригадног противоклопног одреда „7“ и Батерије ПВО Седме пешадијске бригаде у рејону села Суви Луковац, 8. мај 1999. године

Терен око нас је слабо пошумљен, а група старешина и војника око мене се увећала.  Због опасности да постанемо мета авијације,  наређујем да напустимо ову позицију. Пре поласка поздрављам све стрешине Седме пешадијске бригаде, а команданту,  пуковнику Ћирковићу,  наређујем да одмах предузме мере за отклањање слабости и примедби  које су му упућене, а посебно да маскира положаје и бункере на уласку у село и да спречи окупљање војника и моторних возила у селу Руднику.

Херојска 125. моторизована бригада на тежишту одбране

(Пећ, 17.00 часова)

У једном од заклона затичем двојицу војника који копају заклон за оклопни транспортер. Не би било ништа чудно да један од њих није био у поодмаклим годинама, а други млад војник. Када су се представили, схватам да имају иста презимена и да се ради о оцу добровољцу који је дошао на Косово и Метохију  да би био са својим сином, редовним војником.

До Дечана се крећемо на одстојању од око 1 до 1,5 километар, јер смо у зони која је непрекидно  на мети НАТО авијације. У центру Дечана скрећемо ка селима Црнобрег и Лоћане и Караули „Генерал Павле Илић“. На том простору је противоклопни рејон Бригадног противоклопног одреда „125“. Дочекује нас командант Одреда и води ка центру села,  објашњавајући  нам  да је пре сат времена авијација са две касетне бомбе гађала положаје Одреда и да јединице врше претрес терена и обележавање рејона где су пале касетне бомбе. Каже да је ризично свако кретање у рејону. Стижемо на положај батерије противоклопних топова 100 мм Т-12  који се налази на ивици села, распоређен између остатака порушених кућа. Нису добро маскирани. То је моја прва примедба.

Противоклопни топ 100 мм Т-12

Стравично дејство авиона А-10

(Село Прилеп, 17.55 часова)

Пре одласка са положаја саопштавам слабости које јединица мора хитно да отклони.  Настављамо кретање ка селу Раставица  у коме се одваја пут за Кошаре. Испред челног возила, на око 300 метара, креће се војни комби, какав се користи за превожење поште.  Док сам размишљао о томе   како ће засметати и успорити нашу колону,  догодила се снажна експлозила, праћена бело-плавичастим пламеном и високом термературом. Комби је нестао у пламену. Експлозија га је једноставно спржила. Возачи из наше колоне муњевито скрећу са главног пута, покушавајући да пронађу заклоне. Прва помисао је да је возило погођено ручним бацачем. Међутим,  јачина експлозије и боја пламена нису карактеристични за дејство мине ручних бацача. Схватам да је комби погођен ракетом из авиона А-10. Нисам чуо звук авиона, а нисмо добили ни упозорење о присуству ових авиона у ваздуху. Када се разишао дим, неколико полицајаца и војника са оближњег пункта потрчало  је  ка месту где је био комби, али су се брзо окренули  и склонили  у заклон. Преживелих нема, осим што је догоревала једна гума  и крхотине  возила.

На прво питање одговарају потпуковник Јефтовић и мајор Грбовић. Њихови подаци и процена се не разликују од оних са којима су располагале команде Приштинског корпуса и Армије. Допуну одговора на друго питање даје пуковник Вранић,  начелник артиљерије Треће армије. Он је и радио на изради „Плана дејства артиљерије“ и увезивању свих артиљеријских ватри. Посебно ме занимају линије крајњих домета наших система „Кошава“ и „Нора“. Пуковник Вранић показује на карти линију на територији Албаније село Бабиња, југозападно од Тропоје, – село Битићи – село Хељшани –  село Ђинај, северно од Кукса, која је била удаљена од граничне линије 30 – 50 километара.

Генерал Ђаковић је покренуо питање израде минских поља на граници и на територији Албаније. На карти показује рејоне и правце у којима су наше извиђачке групе и групе за запречавање поставиле минско-експлозивне препреке. Практично,  минирани су сви путеви и правци погодни за довођење снага агресора на дубини од два-три километра.

На састанку са старешинама Истуреног командног места „3“ издајем задатке у вези са  наређењем  за отклањање пропуста у јединицама које смо обишли и прегледам приспела документа и информације. Из ШВК је стигао акт у вези са предузимањем мера за заштиту људства и материјално-техничких средстава од дејства НАТО-а из ваздушног простора.  Акт је написан поводом догађаја од 5. маја 1999 године, када је у селима Сојево и Старо Село, источно од Урошевца, авијација директним погоцима, кроз бетонску плочу куће, уништила артиљеријско оруђе 122 мм „Гвоздика“,  два тенка Т-55, једно борбено возило пешадије БВП-M80 и једно моторно возило ТАМ 4500.

БВП М80 уништен на Космету

Генерал Лазаревић допуњује информацију да су због уништења антенског стуба на „Мокрој гори“ у прекиду везе са свим јединицама у Метохији – 37, 125. и 549. моторизованом бригадом, 52. артиљеријско-ракетном бригадом ПВО, 252. оклопном бригадом и Истуреним командним местом Приштинског корпуса. До краја дана прегледам „Извештај о дневним губицима“. У току дана погинула су два, а рањено 15 припадника.

Погинуо од дејства авијације НАТО-а:  Грујић Ранко, војник из 125. моторизоване бригаде, у рејону села Јуник код Ђаковице.

 Погинуо од дејства ОВК: Шћекић Радуле, поручник, командир пионирског вода у Другом моторизованом батаљону 37. моторизоване бригаде, у рејону села Добре Воде код Клине.

Ратни дневник генерала Павковића можете поручити кликом на слику испод: