Tekst je u potpunosti preuzet iz knjige MOSKVA 1941. Hitlerov prvi poraz, eminentnog autora Roberta Forcika i ovom prilikom se zahvaljujemo izdavaču na dozvoli da objavimo fragmente ove izuzetne knjige. 

KNJIGU MOŽETE PORUČITI KLIKOM NA SLIKU ISPOD:

Početkom 8. oktobra, obe strane su iskoristile priliku da procene situaciju. Nemačka vrhovna komanda kopnene vojske (OKH) je bila zapanjena lakoćom sa kojom je probijen sovjetski front i neki oficiri su verovali da je vreme za reviziju ciljeva Tajfuna. Originalni cilj – opkoljavanje i uništenje sovjetskog Zapadnog i Brijanskog fronta – je postignut. Šta sad?
S obzirom na ogromne sovjetske gubitke nekoliko nedelja ranije kod Kijeva, sada se OKH činilo da je kolaps Sovjetskog Saveza neminovan. Sovjetski otpor ispred Grupe armija Centar sada bukvalno nije postojao. General pukovnik Franc Halder, komandant OKH, zastupao je iskorišćavanje te zlatne prilike da se obuhvate sovjetski Severozapadni i Jugozapadni front, a onda zauzme Moskva. Razmere postignutih pobeda kod Vjazme i Brijanska su impresionirale Hitlera i on je dozvolio OKH da izda seriju operativnih direktiva direktno fon Boku.

Sovjetski BM-13 Kaćuša višecevni bacač raketa uništen vazdušnim napadom. Oruđe je uvedeno u upotrebu u julu 1941. i bilo je toliko tajno da su samo NKVD trupe smele da ga koriste. Lansirna rampa je mogla da ispali 16 raketa kalibra 132 mm na maksimalno rastojanje od 9.000m.

Deveta i Treća oklopna armija su dobile naređenje da pošalju jake snage ka Rževu, zatim ka Kalinjinu da bi dovele do kolapsa preostalih elemenata sovjetske odbrane. Na jugu, Guderijan je dobio naređenje da pošalje XLVIII oklopni korpus  ka Kursku. Očigledno je primamljiva vizija lakog osvajanja dodatnih sovjetskih gradova bila ideja vodilja OKH. Ali, ove promene su značajno rasplinule glavni napor Grupe armija Centar. Sa sovjetske strane, Šapošnjikov je shvatio da Sovjeti moraju što pre ponovo da uspostave liniju fronta kako bi imale bilo kakvu šansu da spreče krah. Iako je veliki broj divizija već bio na putu iz rezervi RVGK, manjak železničkog transporta je značio da će Žukov morati da se snađe sa onim što mu je bilo na raspolaganju čitave sledeće nedelje. Doneta je nemilosrdna odluka da se nekoliko preostalih jedinica koncentriše na blokirajućim položajima na najverovatnijim prilazima Moskvi – Možajsk, Volokolamsk, Naro-Fominsk i Tula. Ostale oblasti ispred glavnog grada su bukvalno ostavljene bez odbrane. 10. oktobra, ono malo trupa koje su preostale Rezervnom frontu je
pridodato novom Zapadnom frontu, pod komandom generala Žukova.

Nemačko gonjenje je počelo mestimično i sporadično, još pre nego što je obruč kod Vjazme u potpunosti slomljen. SS Rajh divizija obergrupenfirera Paula Hauzera iz XL oklopnog korpusa je bila jedina velika nemačka motorizovana jedinica koja nije bila uključena u borbe kod Vjazme i dobila je naređenje da nastavi ka istoku duž autoputa Minsk-Moskva.
Do 12:30č, 9. oktobra, divizijski motorizovani pešadijski puk Dojčland je zauzeo Gžatsk, samo 175 km od Moskve. Međutim, SS Rajh neće dobiti značajnijih pojačanja sve dok ostatak XL oklopnog korpusa ne završi borbe kod Vjazme.

Hauzer je odlučio da svojim motociklističkim pešadijskim bataljonom i pukom Der Firer oprezno napipava duž autoputa Minsk-Moskva ka Možajsku. Šapošnjikov je poslao 18. i 19. tenkovsku brigadu niz autoput da deluju kao preprečujuća snaga i one su formirale jak položaj u šumovitoj oblasti 10 km istočno od Gžatska, blizu sela Budajevo. Obe brigade su
formirane u prethodnih nekoliko nedelja i nisu imale iskustva, ali bile su opremljene sa tri KV-1, 34 T-34 i 63 BT-5/7 tenkova.

Najtoplije preporučujemo knjigu Panter protiv T-34 : Ukrajina 1943 koju možete poručiti klikom na sliku ispod:

Oko 16:30č, 9. oktobra, Hauzerove motociklističke trupe su naletele na preprečni položaj i potpale pod tešku vatru tenkova i ukopane pešadije. Sledećeg jutra, Hauzer je poslao Der Firer u napad na blokadu, ali puk je odbijen sa oko 500 žrtava. SS Rajh divizija je bila prilično slaba u protivtenkovskim oruđima sa samo dve baterije StuG III jurišnih topova kao i šest 50 mm protivtenkovskih topova da bi se suprotstavila 22 T-34 i 31 BT-7 lakih tenkova 18. tenkovske brigade. Nedostatak oklopnih jedinica je doveo do toga da nemački klin ka Moskvi bude zaustavljen od strane samo dva bataljona sovjetskih tenkova.
Hauzer je momentalno zahtevao da XL oklopni korpus pošalje tenkove da ga podrže i oklopna kampfgrupa iz 10. oklopne divizije je odmah poslata u Gžatsk.

Četiri dana su 18. i 19. tenkovska brigada sprovodile serije žilavih zadržavajućih akcija na autoputu Minsk-Moskva, povlačeći se par kilometara kad god bi Nemci zapretili da zaobiđu njihov položaj. Međutim, Hauzer je dobio značajnu blisku vazdušnu podršku od strane Štuka i moćnu kampfgrupu iz 10. oklopne divizije, što je omogućilo SS Rajhu da napreduje oko 10 km dnevno duž autoputa prema istoku. Do 13. oktobra, sovjetske tenkovske brigade su izgubile 75% svojih tenkova i povučene su u rezervu, ali obezbedile su Žukovu dragoceno vreme da rasporedi druge borbene jedinice u utvrđenu zonu Možajska.

11. oktobra, Stavka je opozvala general majora Leljušenka iz Mcenska i naredila mu da se uputi ka Možajsku da bi preuzeo komandu nad novom 5. armijom. Leljušenku je naređeno da brani 40 km fronta sa snagama koje su se u početku sastojale samo od jednog pešadijskog puka, nekoliko samostalnih bataljona i nekoliko protivtenkovskih i protivavionskih bataljona. Međutim, 10. oktobra su prvi vozovi koji su dovozili prednje
elemente 32. streljačke divizije iz Sibira počeli da pristižu na železničku stanicu u Možajsku. Za razliku od većine sovjetskih streljačkih divizija u oktobru 1941, 32. streljačka divizija je bila jedinica u punoj snazi sa preko 15.000 dobro obučenih vojnika. Iako je divizija stizala u delovima u periodu od nedelju dana, bila je ubedljivo najpouzdanija formacija preostala
između Nemaca i Moskve. Leljušenko je mogao da na brzinu prebaci dva puka 32. streljačke divizije na utvrđene položaje oko Borodina i Jeljne do 13. oktobra, neposredno pre nego što su stigle nemačke prethodnice. Međutim, Luftvafe je spazila dolazak 32. streljačke divizije i Hauzer je pripremao odlučan napad na možajsku utvrđenu liniju sa snagama na raspolaganju
pre nego što pristigne još sovjetskih pojačanja. Osim glavnog prodora duž autoputa Minsk-Moskva, nemačko gonjenje je dodatno osvajalo prostor na širokom frontu. Većina opisa moskovske kampanje navode period
posle prvog pada snega 7. oktobra pa do 15. novembra – takozvanu raspućicu ili period blata – kao vreme kada su nemačke snage bile bukvalno nepokretne, ali to jednostavno nije istina. Nakon što je sovjetski centar popustio i XL i XLVI oklopni korpus skrenuo ka severo-zapadu da obuhvati Vjazmu, general Adolf Kuncenov LVII oklopni korpus je nastavio duž autoputa Moskva-Varšava, zauzeo Medin 11. oktobra i stigao dao utvrđene oblasti ispred predgrađa Malojarslaveca sledećeg dana. Da bi obezbedili bok prodora Četvrte oklopne armije, tri nemačka pešadijska korpusa su prilično brzo napredovala od Desne do reke Oke. 12. oktobra,
XII korpus generala Hans-Gustava Felbera je zauzeo grad Kalugu, dok je XII korpus generala Valtera Šrota istovremeno obezbedio prelaz preko Oke; svaki korpus je napredovao 70- 80 km za pet dana, uprkos blatnjavim putevima.

Hajnricijev XLIII korpus je bio u stanju, iako delimično vezan lomljenjem Brijanskog obruča, da preusmeri jednu kampfgrupu kako bi zauzeo vitalni železnički čvor u Suhiničiju, 7. oktobra.

Na severnom delu zone dejstva Grupe armija Centar, deo Treće oklopne armije i Devete armije je skrenuo ka severo- istoku goneći ostatke Zapadnog fronta. XXIII korpus generala Albrehta Šuberta i VI korpus generala Forstera, sa ukupno šest pešadijskih divizija, gonili su odstupajuće sovjetske
armije 22, 29. i 31. ka Rževu. Iako su Sovjeti imali delove 15 streljačkih divizija u borbenoj liniji oko Rževa, komandna struktura je bila izuzetno konfuzna, jer su divizije bile iz pet različitih armija i bez efektivne više komande u tom trenutku.
Dok je nemačka pešadija vezala sovjetsku pešadiju zapadno od Rževa, Treća oklopna armija je poslala 1. oklopnu diviziju i Ler 900 motorizovanu brigadu da izvrše obuhvat sa jugoistoka i one su, 13. oktobra, zauzele Ržev. Nemci su, osim toga, uspeli da opkole veći deo 30. armije general majora Komenka južno od Rževa i da je unište. Čak i pre nego što su Sovjeti stigli da reaguju na tu poslednju katastrofu, 1. oklopna divizija se brzo probila ka severo-istoku kroz Staricu i zauzela Kalinjin, grad od 216.000 stanovnika, u 16:45č, 14. oktobra. Uprkos blatnjavim putevima, 1. oklopna divizija je bila u stanju da napreduje 75 km u pet dana. Sovjetska 22. i 29. armija su odstupile u konfuziji, a nemački VI korpus im je bio za petama pritiskajući iz Rževa ka severu. Nemački prodor u Kalinjin je zapanjujući u svojoj smelosti, po tome što je jedna oklopna divizija prodrla duboko u sovjetske položaje i zapretila da razdvoji Severozapadni i Zapadni front. Međutim, OKH je napravila ozbiljnu operativnu grešku divertujući Treću oklopnu armiju dalje od Moskve samo da bi jurila raspršene sovjetske
pešadijske jedinice. Do 15. oktobra, 1. oklopna divizija je napredovala
ka Toršoku – tj. udaljavala se od Moskve! Snage poslate ka Kalinjinu su bile nedovoljne da samostalno postignu odlučujuću pobedu, ali je preusmeravanje ozbiljno oslabilo glavni prodor ka Moskvi i primoralo Treću oklopnu armiju da obezbedi značajne resurse za dugotrajnu iscrpljujuću borbu oko Kalinjina. Da je XLI oklopni korpus nastavio da prodire ka istoku prema Volokolamsku, Nemci bi možda uspeli da spreče Žukova da uspostavi novu liniju istočno od Moskve.

Kao dodatak 32. streljačkoj diviziji koja je stizala iz Sibira, Žukov je imao samo još dve druge divizije i nekoliko delimično formiranih tenkovskih brigada trenutno na raspolaganju da bi formirao preprečne položaje zapadno od Moskve. 316. streljačka divizija, osnovana u Centralnoj Aziji u julu, preusmerena je da se pridruži novoformiranoj 16. armiji Rokosovskog u Volokolamsku, 14. oktobra. 312. streljačka divizija je prebačena sa Volkovskog fronta i počela je da pristiže u Malojarslavec između 10. i 14. oktobra kako bi obrazovala novo jezgro desetkovane 43. armije.

Sovjetski tim iza lakog puškomitraljeza Degtjarev M-27 kalibra 7,62 mm na borbenom položaju. Degtjarev je bio pouzdani laki puškomitraljez sa gasnim hlađenjem i šest ih je bilo dodeljeno svakoj streljačkoj četi formiranoj tokom 1941.

Do 15. oktobra, kada je Grupa armija Centar konačno skupila dovoljno snaga da počne napad na utvrđene linije Volokolamsk-Možajsk-Malojarslavec, Žukov je bio u stanju da okupi elemente 18 streljačkih divizija i 11 tenkovskih brigada duž 50 km fronta – zadivljujuće dostignuće za samo pet dana. Međutim, većina tih jedinica su bili nedovoljno opremljeni i desetkovani ostaci i njihova realna borbena snaga je bila samo 90.000 vojnika.

PROBIJENA JE MOŽAJSKA LINIJA

Blato nije ozbiljno usporilo nemačko gonjenje posle opkoljavanja kod Vjazme, ali logistički problemi, fluidni operativni prioriteti i letargija komande zajednički su doprineli neuspehu da se napadnu sovjetske utvrđene oblasti pre nego što budu dovoljno popunjene ljudstvom. Do 15. oktobra se završila faza gonjenja i Grupa armija Centar je morala da se
suoči sa novim sovjetskim Zapadnim frontom. Osim toga, fon Kluge je bio ekstremno spor u pomeranju svoje pešadije kako bi podržao napad na Možajsku liniju, dozvoljavajući većini divizija da se odmore i dodatno snabdeju oko Vjazme, pa je samo jedna od njegovih 11 divizija učestvovala u napadu na Možajsku liniju.

Nemački napad kod Borodina 13. – 18. oktobra 1941.

Do 15. oktobra, Štumeov XL oklopni korpus sa glavninom SS Rajh i 10. oklopnom divizijom se približavao Možajskoj liniji odbrane oko Borodina. Nemački probni napadi blizu Rogačeva i Jeljne 14. oktobra su pokazali da su sovjetski položaji dovoljno snažni i da zahtevaju odlučan napad.
Štumeov korpus je imao 12 motorizovanih pešadijskih bataljona i oko 100 tenkova i jurišnih topova, podržanih sa 89 artiljerijskih oruđa srednjeg kalibra i 33 Nebelverfera.
Leljušenkova 5. armija – u suštini 32. streljačka divizija pojačana raznim ostacima i delovima – je imala 12 streljačkih bataljona sa oko 50 tenkova potpomognutih sa oko 50 haubica i raketnim bataljonom Kaćuša. Tako je odnos snaga kod Borodina bio nešto bolji od 1:1 u nemačku korist, što je rezultovalo fer i ravnopravnom borbom po standardima iz 1941. SS Rajh divizija je uspela da eliminiše nezgodni preprečni položaj kod Jeljne, ali je komandant divizije, obergrupenfirer Hauzer teško ranjen kada je njegov
SdKfz 253 poluguseničar pogođen salvom iz Kaćuša.

U međuvremenu, 10. oklopna divizija je uspela da probije glavni sovjetski odbrambeni pojas blizu Borodina i Leljušenko je, takođe, teško ranjen. Svo vreme od 15. do 17. oktobra, 32. streljačka divizija i 20. tenkovska brigada su se uporno borile oko Borodina i Artemkija, izvodeći brojne protivnapade, ali odbrana se polako mrvila. Nemački 48. inženjerijski bataljon je uništio mnogobrojne betonske bunkere koji su često bili loše postavljeni zbog užurbane gradnje.

Odbrana sovjetske 5. armije se konačno slomila 18. oktobra i SS Rajh divizija je uspela da zauzme i sam Možajsk. SS motociklistički bataljon je ispipavao teren dalje duž autoputa Minsk-Moskva, nailazeći na malo organizovanog otpora, ali XL oklopni korpus je bio suviše istrošen nakon četiri dana teških borbi da bi prešao u gonjenje.

Uprkos tome, nemačka pobeda kod Borodina je izazvala paniku u Moskvi i sovjetska vlada je počela da se evakuiše u Kubjišev. Bitka kod Borodina je bila samo jedan od okršaja za Možajsku liniju i ona izvesno nije defanzivna pobeda kao što ju je prikazala sovjetska propaganda koja je tvrdila da su Nemci u borbi izgubili 10.000 vojnika i 100 tenkova.

U periodu od 9. do 19. oktobra, XL oklopni korpus je imao 2.044 gubitaka,
uključujući 446 poginulih; SS Rajh divizija je izgubila 1.242 vojnika (od toga 270 poginulih), a 10. oklopna divizija 776 (od toga 167 poginulih). Sovjetska 32. streljačka divizija i 20. tenkovska brigada su imali 60% gubitaka, što je prouzrokovalo da je najbolji deo 5. armije bio onesposobljen za dalju borbu. U periodu neposredno posle pada Možajska, sa nemačkim klinom na samo 90 km od Moskve, sovjetska 5. armija je imala pet oslabljenih streljačkih divizija sa oko 20 tenkova za blokadu glavnog autoputa ka prestonici. Međutim, 22. oktobra je 82. motorizovana streljačka divizija počela da
pristiže sa Dalekog istoka železnicom, obezbeđujući 5. armiji bar jednu jedinicu u punoj snazi. Kod Volokolamska, 16. armija Rokosovskog, uglavnom 316. streljačka divizija, je odbila napad XLVI oklopnog
korpusa i V korpusa od 16. do 27. oktobra. Šapošnjikov je bio u mogućnosti da pošalje još nekoliko svežih jedinica Rokosovskom, kao što je Katukovljeva 4. tenkovska brigada, da bi sprečio da se 16. armija raspadne. Jedan KV-1 tenk, pod komandom poručnika Pavela Guža iz 89. nezavisnog tenkovskog bataljona, uspeo je da onesposobi deset nemačkih tenkova, pre nego što je izbačen iz stroja. Međutim, neki od napola obučenih tenkista su napustili svoja vozila posle prvog pogotka. Kada je Volokolamsk konačno pao 27. oktobra, 316. streljačka divizija je svedena na samo 3.500 vojnika,
ali divizija je zadržavala Četvrtu oklopnu armiju gotovo dve nedelje. Južno od Možajska, sovjetska 43. armija nije uspela da organizuje efikasnu odbranu oko Malojarslaveca i nemački LVII oklopni korpus (19. i 20. oklopna divizija i 3. motorizovana divizija) je uspeo da zauzme Malojarslavec i Borovsk do 18. oktobra. Međutim, sovjetska 33. armija kod
Naro-Fominska je sprečila Nemce da iskoriste svoje uspehe. Do kraja oktobra, čitav front između Volokolamska i Malojarslaveca se stabilizovao i nastupio je relativno miran period sledeće dve nedelje, jer su obe strane dopremale pojačanja i zalihe svojim prednjim jedinicama. Žukov je uspeo da odloži direktan nemački napad na Moskvu, ali Možajska linija je bila potpuno pregažena, a Grupa armija Centar je imala pet oklopnih divizija na manje od 100 km od prestonice.

KNJIGU MOŽETE PORUČITI KLIKOM NA SLIKU ISPOD: