ТРЕЋА АРМИЈА У ОДБРАНИ ОД НАТО АГРЕСИЈЕ
СЕДАМДЕСЕТ ОСАМ ДАНА ПАКЛА

24. МАРТ 1999. ГОДИНЕ, ПРВИ ДАН ПАКЛА

Почетак
(Приштина, Команда Приштинског корпуса, 20.07 часова)

Текст је у потпуности преузет из књиге ТРЕЋА АРМИЈА – седамдесет осам дана у загрљају „Милосрдног анђела“ генерала Небојше Павковића којем се овом приликом захваљујемо на дозволи да објавимо фрагменте из његовог ратног дневника.

Нешто пре 20.00 часова чули су се мотори авиона. Још нисам знао да према нама лети на десетине крстарећих ракета и пројектила. Све је још увек изгледало нестварно, као на филму. На телевизији су управо емитовали вест да су НАТО бомбардери полетели према СР Југославији. Са неверицом смо гледали у екран телевизора. Тишину је прекинуо Дрецун: „Е па, другови нека нам је са срећом“. Било је тачно 20.03 часова. Остали смо сами у канцеларији. Прозори су били замрачени а “ратна светла“ упаљена. Нисмо говорили ништа. Ослушкивали смо. Телефони су непрекидно звонили. Јединице су јављале да визуелно осматрачке станице са границе извештавају о прелету већег броја крстарећих ракета и авијације са простора Албаније и Македоније. Неке сам чуо јер су прелетале Приштину и одлазиле на север ка Подујеву и Нишу. За неколико тренутака већа група авиона почела је да кружи изнад Приштине. Био сам миран и сигуран да „почиње пакао“ и да то „лудило“ нико више не може да заустави.

Књиге из едиције “Ратник”, сведочења учесника и ратних команданата 1998-1999. можете поручити кликом на слику испод:

Тог тренутка нисам размишљао да нека од првих ракета може да погоди зграду Команде Приштинског корпуса. Предложио сам да изађемо на терасу зграде Команде Корпуса, да можемо боље да видимо шта се дешава. На равној тераси зграде Команде било је на десетине разних антена и уређаја. Преко њих су постављене маскирне мреже, које су ““промениле облик и контуре“ целе зграде, да крстарећи пројектили не „препознају“ програмирани циљ.
Приштина је била у потпуном мраку и сабласно пуста. Ништа се није кретало. Одједном, тачно у 20.07 часова, почеле су да експлодирају крстареће ракете, разни пројектили и бомбе. Експлозије су се чуле из правцу Аеродрома „Слатина“, објекта Голеш и рудника „Белаћевац“. Најјаче су се чуле из правца Грачанице. НАТО авиони подсећали су на осице које у групама нападају изабране циљеве. Наша ПВО отварала је ватру на авионе и пројектиле. Рафали разних боја „парали“ су небо и нестајали у мраку. По мојој процени, НАТО авиони су „сишли“ доста ниско, на око 5.000 до 7.000 метара, и у тим тренуцима су били у домашају наших ПВО система. Неколико пројектила или ракета пало је на Касарну „Косовски јунаци“ и по резервоарима „Беопетрола“. Од светлосног бљеска и пламена видео се део града, од Касарне до комплекса Филмског града и насеља Драгодан. Од детонација и фијука шрапнела ништа није могло да се чује. Земља је подрхтавала, а зграда се тресла. Видео сам да су фабрика „Пластика“ и зграда Царинарнице, у непосредној близини Касарне, у пламену. Две крстареће ракете су пролетеле 80 до 100 метара изнад наших глава. Јасно су се видели погонски мотори и пламен око њих. Циљ је био негде у близини Приштине. Изнад наших глава водила се неравноправна ваздушна битка. Чим су осетили опасност од система ПВО, авиони НАТО-а „попели“ су се на већу висину, са које су без страха наставили да круже око града и гађају изабране циљеве. На мети су им били положаји јединица ПВО на објектима Голешу и Ветернику и у рејону Газиместана. Оно што сам могао да видим са терасе зграде Команде Приштинског корпуса, авиони су гађали положаје ПВО батерија из састава 311. средњег самоходног ракетног пука ПВО, око Аеродрома „Слатина“, села Белаћевца и Шилова, источно од Приштине. Осим „цевних“ система ПВО, нисам уочио дејство ракетних система КУБ, што ме је мало зачудило. У једном тренутку угледали смо ватрену лопту која се кретала из правца Обилића ка југу и уз снажну експлозију ударила у планину Чичавицу и распрсла се. Био сам сигуран да је погођени авион НАТО-а.

Заокупљен посматрањем несвакидашњег призора, потпуно сам забораво на опасност која прети на тераси зграде Команде Приштинског корпуса. Први се огласио пуковник Стојановић и рекао да морамо одмах да напустимо терасу и одемо у склониште. Док смо силазили у склониште, Приштину су потресле две снажне експлозије.Тресла се цела зграда Команде. Лазаревић је одмах погодио да је циљ био Стационарно чвориште везе „Бутовачки брег“ код излетишта Грмија, у непосредној близини Приштине. Преко тог објекта су ишле везе Поште, Војске, и МУП-а.
У склоништу Команде Корпуса биле су најодговорније старешине Корпуса и Армије. Начелник оперативног одељења Приштинског корпуса, пуковник Радојко Стефановић, дочекао нас је у сали са припремљеним првим информацијама о последицама првог удара НАТО из ваздушног простора. Пре излагања рекао ми је да је прикупио информације и за Трећу армију од Оперативног центра Треће армије из Ниша. Знао сам да су то прве и непотпуне информације, јер ваздушни удари још трају и јединице нису у могућности да одмах прикупе коначне податке. Стефановић је рекао да је агресија НАТО на зоне Треће армије и Приштинског корпуса почела у 20.07 часова ударима из ваздушног простора и са дистанце крстарећим ракетама и авијацијом, по касарнама „Косовски јунаци“ у Приштини, „Топлички устанак“ у Куршумлији, „Ратко Павловић-Ћићко“ у Прокупљу, објектима 109. центра за елактронско извиђање и ометање у Прокупљу, Аеродрому „Слатина“, по објекату „Голеш“, по положајима 311. средњег самоходног ракетног пука у селима Шилово и Белаћевац по положајима 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО на Чабрату код Ђаковице, по селу Лебане где се налазило Вежбовно командно место Приштинског корпуса, северно од Приштине, Стационарна чворишта везе „Бутовачки Брег“ и „Мокра Гора“ код Косовске Митровице.

У Касарни „Топлички устанак“, у Куршумлији, са три крстарећа пројектила погођено је Основно командно место Треће армије, а остали објекти са седам разорних пројектила. Још није било података о губицима.
На прикупљању података о губицима већ је радио генерал-мајор Ђаковић.
Страховао сам какав ће бити извештај о губицима. Знам да сам предузео све мере да се максимално сачувају људски животи. Био сам задовољан што сам у последњем тренутку донео одлуку да изместим Основно командно место из Куршумлије, сачувам животе мојих непосредних сарадника, јер би то имало пресудан утицај на даљи ток извођења одбране Треће армије у току агресије.
Ако су командири и команданти доследно и прецизно спровели све наређене мере, многи животи ће бити сачувани. Међутим, НАТО рачуна да првим ударима постигне изненађење и нанесе масовне губитке. За сваког команданта и командира најтежи су масовни губици у јединици и погубно делују на борбени морал јединице и на појединце. Познато ми је да су највећи број припадника Армије проверени и борци са искуством, који су се калили 1998. године. Али, рат је рат. А ово није био обичан рат.
До почетка агресије страховао сам од изненађења у вези са начином извршења агресије и могуће употребе непознатих борбених система од којих се јединице тешко могу заштитити и одбранити. Сада, када је агресија почела, молим се Богу да нас од тога сачува.

Извештај генарал-мајора Ђаковића потврдио је да је НАТО авијација међу првим циљевима погодила Основно командно место Треће армије у Куршумлији и да је до сада утврђено да је животе изгубило седам припадника Армије, међу којима потпуковници Петровић Зоран и Станојевић Властимир из Команде Армије и још пет припадника из састава 354. пешадијске бригаде, који су се из непознатих разлога затекли на командном месту. Генерал Лазаревић је допунио извештај да је добио извештај Команде 354. пешадијске бригаде да је касарна у Куршумлији гађана са седам пројектила, и да су петорица погинулих припадника бригаде били ангажовани за расељење магацина ратних материјаних резерви Савезне владе, а у време бомбардовања дошли су на Основно командно место Треће армије да гледају Дневник и да су тако настрадали.

Командно место фотографисано након рата

Назвао сам начелника ГШ ВЈ, генерал-пуковника Ојданића. Чим сам добио везу, рекао је: „Шта има код тебе Нешо, како се држите“.
„Одлично, господине генерале, ови се не шале. Код нас на Косову је прави пакао. Можда и сада чујете авионе у ваздуху и експлозије“, одговорио сам, а затим реферисао да је НАТО авијација извршила удар из ваздушног простора крстарећим ракетама и навођеним пројектилима по јединицама Армије и да је напад извршен у три таласа: први у времену од 20.07 – 20.50 часова, други од 21.00 –22.00 часа, а трећи талас је у току. Рекао сам му да у нападу на јединице Армије у зони одговорности учествује, по нашим сазнањима, око 95 – 120 авиона, и да је до сада испаљено око 45 – 60 крстарећих ракета и велики број разних пројектила. У првом и другом таласу авијација је налетела из Албаније, а трећи је извршен из Македоније, и да су према извештајима из јединица, погођена два авиона, један изнад села Мијалић, код Вучитрна, а други на планини Чичавици, што сам и сам видео.
Затим сам начелника ГШ ВЈ известио да је авијација у Приштини гађала Касарну „Косовски јунаци“ и Вежбовно командно место Приштинског корпуса у селу Лебане и у Касарни “Топлички устанак“, Основно командно место „3“ и објаснио околности под којима су погинула два потпуковника из Команде Армије и пет припадника 354. пешадијске бригаде.
Био је изненеђен и узбуђено упитао: „Нешо, а шта је са осталима из Команде Армије, да ли има рањених?“.
Рекао сам да сам без његовог одобрења претходног дана преместио Команду из тог објекта у Ниш и да су, захваљујући томе, сачувани животи стотинак старешина. Саслушао ме је пажљиво, а затим прокоментарисао: „То је права срећа“.

Реферисао сам да је у истој Касарни рањено 20 војника из 354. пешедијске бригаде и 201. позадинске базе који су расељавали магацине Савезне владе. Затим да су гађани објекти 109. центра за електронско извиђање и ометање у Касарни „Ратко Павловић–Ћићко“ у Прокупљу при чему је погинуо војник Недељковић Бојан, а рањено 14 лица, од којих три теже.
У зони одбране Армије бомбардовани су објекти 201. позадинске базе „Мирничка река“. Од крстареће ракете која је пала 150 метара источно од улазне капије складишта, док је више ракета пало у рејону брда Самоково, око 900 метара од објекта, последица по људство није било, а нанета је мања материјална штета по објектима складишта. Поред тога, на мети авијације били су: складиште 15. оклопне бригаде код Грачанице, којом приликом су изгорела два испражњена објекта; затим, Стационарно чвориште веза на објекту „Мокра гора“ са две крстареће ракете; положаји артиљеријских јединица у рејону села Белаћевац са два пројектила, при чему је лакше повређен један старешина; Аеродром „Слатина“ са две крстареће ракете, при чему су зарушени улази у подземна склоништа; са три пројектила гађан је објекат центра ВОЈИН на Копаонику, уништен је један радар; са једним пројектилом гађана је Касарна „Кнез Лазар“ у Гњилану, без последица; са три пројектила гађани су објекти МУП-а у селу Ајвалија; са једним пројектилом погођено антенско чвориште на објекату „Букова Глава“ код Суве Реке.

Известио сам начелника ГШ ВЈ да је на основу до сада прикупљених података погинуло 12 припадника Треће армије и 11 других лица. Реферисање сам завршио објашњењем да је велики број пројектила пао на простор Космета у „празно“ и није било последица.
„А дејства ШТС, шта они раде“, питао је Ојданић.
„Они раде по њиховом. Интензивирали су дејства на свим локацијама. Према плану који сам доставио, снаге Треће армије и Приштинског корпуса су одмах, после пада првог пројектила, предузеле мере за затварање линије блокаде. Борбе се воде на читавом простору. Изненађења нема. О детаљима ћу вас известити касније“, одговорио сам.
Пожелео ми је срећу и рекао да поздравим Лазаревића и све остале.
„Држите се“, рекао је на крају и прекинуо везу.

Ово нису били коначни подаци, јер су дејства авијације још трајала.
И даље сам размишљао о Куршумлији и Командном месту „3“, које је погођено са три крстареће ракете. Није прошло ни 24 часа од када сам донео одлуку о премештању Командног места из Куршумлије, а потврдило се да сам донео исправну одлуку. Не могу ни да замислим шта би се све догодило да је Командно место било поседнуто. За неколико секунди НАТО авијација би збрисала Команду Треће армије. Уништење Команде Армије сигурно би имало утицаја на даљи ток догађаја. На том месту је требало да се налазим и ја. Није ми било јасно како је НАТО успео да прецизно лоцира командно место које је било добро маскирано и мали број људи је знао за њега. У сваком случају, најважније је да сам спасио животе мојих старешина и војника.

На Командном месту Приштинског корпуса све функционише као сат. Свако ради свој посао. Читава зграда подрхтава од сваке експлозије у Приштини. Ми смо, не размишљајући о последицама, још увек били у склоништу Команде Приштинског корпуса које није пружало никакву заштиту. Радили смо као да је у питању тактичка вежба, а не агресија највеће војне силе на свету.
Генерал Лазаревић даје реч начелнику Обавештајног одељења, пуковнику Трајковићу. Слушам овога човека кога познајем још док је био у Бујановцу. Врло способан и храбар човек. Највећи део времена провео је на самој граничној линији, прикупљајући информације о непријатељским снагама.
Тренутно је говорио о активностима ШТС. “Одмах са почетком бомбардовања, шиптарски терористи синхронизовано и на читавом простору Космета фронтално су напали наше јединице. Најјачи напади су у рејонима Косовске Митровице, на путу Глоговац–Србица, на Бајгори, планини Чичавици, на путу Приштина–Ниш код Подујева, око Малишева и Ораховца, код Суве Реке и Клине“.

Прекинуо сам његово излагање и питао га: „Да ли, господине пуковниче, има неких изненађења у вези наших процена о начинима њиховог дејстава“?
„Нема, господине генерале, наше снаге су поступиле по добијеном сигналу“, рекао је и наставио: „ШТС су покушале да изненадним нападима на командна места, центре везе, положаје артиљеријских јединица и на јединице на положајима, нанесу губитке, изазову панику међу војницима и да крену у подизање оружане побуне. Међутим, доживели су потпуно изненађење. Тек тада су схватили да су у окружењу и да им је маневар потпуно ограничен. Због тога су покушали да групишу снаге, да би на једном од праваца пробили обруч. Међутим, то је сада више немогуће. Што се тиче дејства НАТО агресора, имали сте прилике да лично чујете и прочитате извештаје са терена“.
„Да, нема потребе да мени то понављате, али информишите остале.“
Док је он говорио, сетио сам се да ми је Лазаревић пре неки дан показивао на карти своју „Замисао за разбијање ШТС у рејонима Дренице, Ораховца и Суве Реке“. Све акције су планиране у садејству са јединицама МУП-а. Команда Приштинског корпуса израдила је планска документа, а на основу њих команданти бригада, борбених група и команданти одреда МУП-а израдили су своје заповести и карте. Оставио сам генерала Лазаревића да ради са својом Командом, а ја сам отишао у Оперативни центар Приштинског корпуса да прегледам информације које су сваког тренутка пристизале из јединица, са Истуреног командног места Треће армије, Командног места Треће армије у Нишу и Нишког корпуса.
Команда Нишког корпуса известила је да су све јединице извршиле поседање положаја и рејона за одбрану у зони Корпуса, да је извршено затварање граничних прелаза из Македоније и Бугарске, да је Дивизион смаоходних вишецевних лансера ракета 128 мм „Огањ“ премештен у рејон Власотинца и села Стајковце и да су преостали делови 211. оклопне бригаде кренули ка Космету.

Генерал Николић известио је о догађају који се догодио у поподневним часовима, уочи почетка агресије код Карауле „Цакановац“. Наши гранични органи на Караули код Прешева заустаставили су већу колону албанских цивила са Косова и Метохије која је покушала да ван граничног прелаза пређе на територију Македоније. Колона трактора и кола са цивилима је враћена. Догађај је значајан јер су цивили, пре него што је почела агресија, покушали да напусте територију Косова и Метохије и Србије. То потврђује да су албански цивили знали да ће уследити агресија, или су по наређењу ОВК напустили своја села.

Са државне границе стизали су бројни извештаји. Команда 57. граничног батаљона известила је да је наспрам наше Карауле „Глобочица“, на македонској територији, примећена концентрнтрација око 1.000 до 1500 терориста који се припремају да изврше напад на нашу Караулу. Предузете су мере за одбијање напада и спречавање упада на простор Космета.
Поноћ је одавно прошла. Интензитет напада НАТО авијације се није смањивао. Шиптарске терористичке снаге су нападале наше јединице у рејону Подујева, око села Брадаш, Обранџа и Лапаштица. После вишечасовних борби јединице МУП-а, подржане од стране јединица Приштинског корпуса, успеле су да одбију све нападе и разбију већу групу ШТС.
У обезбеђењу проходности магистралног пута од села Лужана до Доње Лапаштице, у дужини од десетак километара, полицајци су уништили више десетина бункера међусобно повезаних дубоким рововима које су терористи ископали и користили за нападе.
Са Kомандног места Армије, у околини Ниша, начелник Штаба Стојимировић, известио је да није у могућности да пошаље извештај Оперативном центру ГШ ВЈ о учинку првих НАТО удара, јер није добио податке из свих јединица. Предложио је да у допунском извештају достави податке о НАТО агресији.

На основу извештаја из јединица, који су стигли на Истуреног командног места «3», првог дана пакла погинуло је 12 и рањено 12 припадника Армије.
Погинули су од дејства авијације: капетан Баловић Радослав, из 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији; војник Ђелић Ивица, из 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији; капетан прве класе Илић Милоје, из команде 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији; војник Миленковић П. Славиша из 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији; десетар Недељковић Д. Бобан из 235. центра стационарнох веза, у Прокупљу; капетан прве класе Недељковић Р. Владимир из команде 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији; водник Перић Бранимир из 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији; потпуковник Петровић Зоран из команде Треће армије, у Куршумлији; капетан Радовановић Жарко, референт интендантске службе 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији; десетар Радовић Драган из 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији; потпуковник Станојевић М. Властимир из команде Треће армије, у Куршумлији; Гладишев Миодраг, старији водник прве класе из 354. пешадијске бригаде, у Куршумлији.

Ратни дневник команданта Треће Армије Војске Југославије за 1999. годину можете поручити са нашег сајта кликом на слику испод.

Ратни дневник генерала Небојше Павковића „Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године“  можете поручити са нашег сајта кликом на слику испод.